12. Ko snosi gubitak?

Pomisao na lični gubitak može oblikovati ostatak vašeg života. Želeo bih da ovo opišem na primeru nekih veoma teških slučajeva.

Slučaj 9

Tokom boravka u inostranstvu, upoznao sam mladu ženu u ranim dvadesetim godinama koja je pet godina patila od depresije i kontinuiranih suicidalnih misli. Uopšteno gledano, suicidalne misli proizilaze iz lažnog identiteta „Ja sam Bog". Šta se desilo? Pet godina ranije, kontaktirao ju je drug iz detinjstva kojeg je poznavala još iz vrtića. Pozvao ju je da odu u kafić u gradu, a prethodno je i od njezinih roditelja tražio dozvolu da je izvede. Po nju je došao sa automobilom, međutim, u kolima su bila još trojica muškaraca. Zaustavili su se usput, silovali je i skoro je ubili. U smrtnom strahu, ona je nekako uspela da pobegne i zatražila je pomoć u sledećem selu. Čovek koji joj je navodno želeo pomoći, odveo ju je u svoj auto samo da bi je ponovo silovao i skoro je pretukao do smrti.

Ova devojka je preživela dva strašna događaja u brzom nizu. Da li je ono što su joj muškarci uradili pogrešno? 100% jeste. Ali šta je razlog zbog kojeg ona toliko psihološki pati posle pet godina? Da li je to još uvek taj događaj, ili je to proces njegove obrade?

Da li su traume nad kojima nemamo kontrolu, ono što nam otežava život? Ili je to ono što mislimo o tim traumama? Iznenađujuće, mnoge žrtve silovanja imaju način razmišljanja koji je spolja neshvatljiv. Mlada žena je osećala grižu savesti zbog toga što su joj se te loše stvari dogodile. „Niste ušli u auto da bi Vas silovali", rekao sam joj. Ali žena se nije složila: „Ne, mogla sam to sprečiti!" Njena griža savesti, misao da je to mogla da spreči, proističe iz ideje: „Ja sam Bog" ili „Ja unapred znam šta se može desiti". Ali niko ne zna šta će se desiti u budućnosti. Međutim, žena je bila čvrsto uverena da je učinila nešto pogrešno i da je zbog toga bila silovana.

Ovaj slučaj pokazuje užasno pogrešan način razmišljanja ljudskih bića. Teško je pacijentima pokazati njihovu grešku kada su duboko uvereni da su u pravu. Ipak, srećom postoje dobri argumenti za otkrivanje greške. Tada sam upitao ženu: „Kako se osećate kada sebe krivite za to?" Ona je odgovorila: „Ta misao mi ne čini ništa dobro."

U ovom trenutku žena je svakako bila u pravu. Proverite to i kod sebe, kako se osećate kada imate misli o krivici. Telo odmah reaguje i jasno signalizira: to je neslobodna i neistinita misao. To je bio prvi dokaz da je žena pogrešno obradila događaj. Drugi dokaz bile su njene depresije, poremećaj njenih telesnih procesa. Njene patnje su dokazivale da je njena procena, odnosno njene misli, bile pogrešne i da ne mogu biti tačne.

Pogođena osoba ne može biti kriva za delo. Ipak, treba da učini sve što je u njenoj moći da to delo ne okrene protiv sebe i time se ne uništi. Za to je potrebno da pronađe rešenje za svoj problem.

Slučaj 10

Starija pacijentkinja imala je skoro dve godine jak, uporan kašalj. Kašalj se nije mogao ukloniti, ni inhalacijama ni lekovima. Već iz čekaonice kašalj se jasno mogao čuti. Pored toga, imala je karcinom donjeg dela stomaka još od pre 20 godina, koji je poslednjih 10 godina doveo do inkontinentne bešike. Pacijentkinja je morala na svakih 30 minuta da prazni bešiku. Kombinacija kašlja i inkontinencije veoma ju je opterećivala i nije mogla biti otklonjena ni višestrukim operacijama.

Priča pacijentkinje bila je sledeća: njena majka je nikada nije hvalila. U detinjstvu i mladosti majka ju je samo iskorišćavala i davala prednost njenoj braći. Majka je preminula pre 20 godina. Pacijentkinja, dakle, više nije mogla na bilo koji način da nadoknadi taj nedostatak. Ipak, i sa skoro 80 godina i dalje je snažno patila zbog toga što je majka nije hvalila. Ona je svoju majku faktički držala na listi dužnika.

Šta bi bilo potrebno da ona ozdravi? Morala bi da prepozna zabludu da joj majka nešto duguje, odnosno da joj duguje pohvalu. Na prvi pogled to zvuči veoma grubo, ali ona bi morala biti više od deteta – zapravo Bog – ako bi njena majka morala da je hvali. Tokom savetovanja o funkcijama čoveka i zakonu prirode objasnio sam joj: „Da bi ozdravila, potrebno je da zavoli majku i time je oslobodi duga. Misao da ju je sopstvena majka samo iskorišćavala je opterećujuća, a telo to jasno pokazuje."

Pošto je pacijentkinja bila religiozna žena, savetovao sam joj da zamoli Boga da joj pomogne da promeni pogled na svoju majku, kako bi mogla da je voli. Posle tri nedelje pacijentkinja je ponovo došla u ordinaciju. Iako je duže sedela u čekaonici, više nisam čuo kašalj. Kada je ušla u ordinaciju, radosno je rekla: „Više ne kašljem otkako sam poslednji put bila kod vas, a moja bešika ponovo funkcioniše sasvim normalno." Tokom svoje večernje molitve iznela je pred Boga tu želju da može da voli svoju majku, nakon čega je ozdravila.

Za ono što se dešava u našem telu odgovoran je naš duh. Duh izaziva problem u telu, jer misli da mu drugi duguju nešto što mu je apsolutno neophodno.

Slučaj 11

Pacijentkinja, stara oko 60 godina, imala je uznapredovali rak. Njena životna priča je bila sve samo ne prijatna. Sa tri godine majka ju je odbacila i dala drugima. Sa 13 godina, silovao ju je brat njene prijateljice. Kasnije se, nesvesno, udala za pedofila koji je zlostavljao njihovu decu. Kada je to saznala, razvela se od njega, ali je naneta šteta ostala lični gubitak u njenom sećanju. Prošlo je osam godina nakon razvoda pre nego što se razbolela.

Stavimo se u položaj ove žene. Njoj je više puta naneta velika nepravda. Sve je počelo još u ranom detinjstvu. Mogu li oni koji su joj naneli tu nepravdu da joj nadoknade štetu? Ne, doživljena nepravda ne može se više ispraviti. Ali njen osećaj za pravdu to ipak zahteva. Ona ne može da isključi tu potrebu za pravdom. Tako se ona sama uništava, jer nije u stanju da zadovolji svoj osećaj za pravdu.

Bez obzira na sadržaj misli, sve misli proizilaze ili iz istine ili iz laži o sebi. Nema ničega između, čak ni neutralnog područja. Uvek samo ta jedna laž o sebi pravi problem. Pošto se sve ovo dešava u podsvesti u brzom nizu, moramo svesno da preispitamo naš način razmišljanja o gubicima.

Zbog toga želimo da pogledamo fundamentalne razlike između identiteta „Ja sam Bog" i identiteta „Ja sam stvorenje".

Zavisnost:

• Ako sam ja bog, onda sam duhovno nezavisan, jer sam proizvođač informacija koje su mi potrebne.

• Ako sam stvorenje, onda je moj duh kanal i ja sam automatski duhovno zavisan od svog tvorca.

Vlasništvo:

• Ako sam ja Bog, sve pripada meni.

• Međutim, kao stvorenju, ništa ne može pripadati meni.

Autonomija:

• Ako sam bog, sve radim od sebe i iz sebe.

• Kao stvorenje, ne mogu ništa da učinim od sebe. Samo dajem ono što sam ranije uzeo.

Referentna tačka:

• Ako sam bog, sve se vrti oko mene.

• Ako sam stvorenje, ništa se ne vrti oko mene.

Na kraju misaonog procesa, uvek postoji samo klasifikacija dobitka ili gubitka. Međutim, lični gubitak nije prihvatljiv. Stoga, ostaje pitanje na koje treba odgovoriti: Da li lični gubitak zaista postoji, ili je to iluzija? Na osnovu razarajućeg dejstva na telo osobe koja misli o gubitku, beznađa duha i zakona prirode, ideja o ličnom gubitku mora biti razotkrivena i shvaćena kao zabluda.

Ako neko nije u stanju da obradi nepravdu koju je doživeo iz perspektive stvorenja, ostaje zarobljen u njoj do kraja života i mora da trpi bolest i fizičku bol. Razgovarao sam sa nekim ljudima koji i dalje pate posle 40, 50 ili 60 godina, celog života, zato što im se nešto loše dogodilo u detinjstvu. Mi nemamo izbora. Moramo da izračunamo i procenimo sve što doživimo. Moramo da razmislimo o tome i ne možemo da izbegnemo, sakrijemo ili izostavimo ovo naknadno razmišljanje. Međutim, postoji sloboda misli ako znam iz koje perspektive razmišljam. Svako ko usvoji perspektivu stvorenja, što je istina o nama samima, postaje slobodan i, u zavisnosti od težine bolesti, zdrav.