19. Šta donosi novi život?

Iako sam oduvek bio sumnjičav, sada sam bio u poziciji da verujem. Nisam mogao da objasnim činjenicu da su sve moje duhovne potrebe zadovoljene odjednom, samo kroz Božje delo. Kao Njegovo dete, sada sam počeo da istražujem ovaj odnos i da živim od njega. Danas proglašavam ovaj 7. jun 2003. godine svojim ulaskom u novi život. To je bio početak prve, delimične smrti mog ega, moje greške u stavu, „Ja sam Bog" i njene zamene istinom „Ja sam Božje dete".

Od 7. juna 2003. godine učim da primenjujem u praksi Božju ljubav, kojoj sada imam pristup. Iako svako ima sposobnost da voli, svakom nedostaje ljubav, koju ne može sam da proizvede. Na fizičkom nivou, svi lako možemo da shvatimo da svako ima sposobnost da diše, ali kiseonik mora da dobije iz izvora izvan sebe. Isto je i sa duhovnim potrebama, za koje koristimo zajednički termin „ljubav". Iz sada uspostavljene povezanosti s Bogom, učim da Božju ljubav prenosim dalje - čak i prema ljudima koji mi ne deluju da su vredni ljubavi.

Ovaj zajednički put sa mojim Nebeskim Ocem je oslobađajući proces. Međutim, ono što ga otežava jeste kontinuirano postojanje ostataka greške u meni. Moja preostala greška prvo mora postati za mene prepoznatljiva kroz teškoće, kako bih potom mogao da zamenim uzrok - samoobmanu - istinom o sebi. Ovo je hrišćanska bitka vere, jer bez moje spoznaje o sebi, gde još uvek obmanjujem sebe i gde istina još uvek mora da zameni laž, ne mogu postati potpuno slobodan.

U ovom trenutku, nešto nedostaje u konvencionalnom hrišćanskom shvatanju spasenja. Zbog čovekovog nepoznavanja funkcija svog duha, samokontrole, urođene greške, hrišćani su u suštini podeljeni u dve grupe. Ova podela se može videti i u drugim religijama i ideologijama. Površno, volimo da ovo izrazimo kao „konzervativno" i „liberalno". U krajnjoj liniji, međutim, nije bitno na kom kraju linije stojite, da li na krajnjoj desnici ili krajnjoj levici ili čak u umerenom centru, vi ste samo na istoj liniji. Ne prepoznajete samoobmanu koja jednu osobu vodi u jednom pravcu, a drugu u drugom. Ali, to je i dalje ista samoobmana u kojoj svako nesvesno (a kod nekih i svesno), traži svoje. I sve dok neko misli da može nešto da učini za sebe, krši zakon ljubavi. Jer nijedno stvorenje ne može ništa da učini za sebe. Dakle, ni čovek ne može. Ali zbog greške u svom srcu, on je uveren da nešto čini za sebe.

Isus je došao da prikuca lažno „Ja sam Bog" na krst i da stvori novo stvorenje, novi život koji ponovo funkcioniše u zakonu ljubavi. Život koji je nesebičan, baš kao što su Bog i sva Njegova tvorevina.

Rođen sam sa idejom „Ja sam Bog". Sve što sam radio do 7. juna 2003. godine, proizašlo je iz sebičnosti. Sve sam radio za sebe, a to je van zakona. Iako sam i ja učinio mnogo spoljašnjih dobrih dela u 39 godina pre toga, motivacija je i dalje bila pogrešna. Uvek se radilo o meni, čak i ako je nešto od toga izgledalo kao da je nesebično. Kada sam doneo odluku 7. juna 2003. godine, došlo je do razmene. Moj prethodni život je otišao na krst, a ja sam dobio novi život, život Isusa. To je kod mene utrlo put da delujem iz motivacije ljubavi.

Važno je razumeti: Iz greške može proizaći samo sebičnost. Iz istine može proizaći samo ljubav. Zakon prirode to jasno pokazuje. Luka 6:44-45 to opisuje veoma jednostavno: „Svako se drvo poznaje po svom plodu. Jer se ne beru smokve sa trnja, niti grožđe sa žbunja. Dobar čovek iz dobre riznice srca svog iznosi dobre stvari, a zao čovek iz zle riznice srca svog iznosi zle stvari..."

Kroz razmenu na krstu, doživeo sam oproštaj za proteklih 39 godina. Oproštaj se može dogoditi samo ako se istovremeno ukloni razlog za greh, sebični čin. To je greška u srcu - ili kako je Isus naziva, zlo blago srca. Oproštaj se stoga može postići samo zamenom starog života novim životom. Oproštaj pojedinačnih dela bez uklanjanja razloga za njih ne bi bio kompatibilan sa Božjom pravdom. Zato je sistem žrtvovanja korišćen u Starom zavetu, što jasno stavlja do znanja: Samo kroz razmenu života, izvora dela, postoji opravdanje i pravda.

Nadam se da je razumljivo da je ovde pomenuta razmena života, duhovni čin vere i da se on u početku ne odvija u fizičkoj stvarnosti. Isus je stvorio novi život, on je stvaran, ali će ga svaka osoba primiti spolja i na vidljiv način tek po Njegovom povratku. Tek tada ćemo biti potpuno transformisani u stvarnost novog života. Tada ćemo zapravo postati novo stvorenje. Do tada, živimo u veri u novi život i to se može preneti u naše živote samo kroz veru.

Šta ova razmena vere konkretno znači? Veri je potrebna suština, duhu su potrebne jasne informacije koje će ga voditi. Potrebna su dva unutrašnja stava:

1. Čista savest što se tiče prošlosti. Moram verovati da u novom životu nikada nisam zgrešio, niti pravio greške. Ako sam ubio u starom životu, prekršio bračni zavet, lagao, ili uradio šta god, više to sada neću raditi. Isus je preuzeo vlast. Staro više nije moje, sada pripada Hristu. On će o tome odlučiti na sudu. Ovo je oproštaj sa Božje strane. Ako neko nastavi da misli o krivici, onda još uvek ne veruje u potpunosti u zamenu života. Tada i dalje vidi svoj stari život kao svoj i drži se prošlih dela kao da su još uvek njegova. Tada nije sve predao Hristu.
2. Moja prošlost sada pripada Isusu. Niko me u prošlosti nije povredio, to je informacija koju moram da prihvatim i u koju moram da u sebi verujem, kako više ne bih sebe doživljavao kao žrtvu drugih. Bez obzira šta sam doživeo i šta su mi drugi učinili, kroz razmenu to više nije moje i više se ne odnosi na mene lično. Ovo je oproštaj sa moje strane. Ako mi neko još uvek nešto duguje, ako mislim da me je neka osoba povredila u prošlosti, onda još uvek nisam u novom Isusovom životu po veri.

Zamena starog života novim životom Isusa rešava sve ljudske probleme, koji se mogu sumirati u dve kategorije: samooptuživanje i optuživanje drugih. Osoba sebe ili smatra žrtvom sopstvenih dela ili žrtvom dela drugih. Oba stava su pogrešna, oba proizilaze iz samoobmane i vode čoveka ka tome da bude svoj neprijatelj i da time uništi samog sebe.

7. jun 2003. je davno prošao i ja sam krenuo dalje u veri. Ostatak onoga, „Ja sam Bog", sada mora da popušta korak po korak svakoga dana. Svakoga dana ispitujem sebe u odnosu na protekli dan, o tome iz kog izvora sam živeo. Obično ovo ispitivanje radim u prirodi zajedno sa svojim Nebeskim Ocem, koji mi mora pomoći da tačno prepoznam gde je bila samoobmana, kako bi se mogla zameniti istinom. Dakle, testiram svoje misli svojim postupcima, a svoju motivaciju svojim mislima i odgovarajućim korenom, laži ili istinom o sebi, svojom motivacijom. Moram tačno da otkrijem gde sam sebe prevario, kako bih mogao da zamenim obmanu istinom upravo u ovom trenutku. Moram svesno da vidim gde se igram Boga. Moram da prepoznam kako mogu da živim novi život, znajući da sam dete Svevišnjeg. Kao Njegovo dete, ne treba mi niko da mi služi, da mi bilo šta ispunjava ili da zadovoljava bilo kakvu potrebu. Mogu samo sâm da zadovoljim svoje potrebe uzimajući od Boga i prenoseći tu ljubav dalje.

Sledeća ilustracija prikazuje put osobe koja, u borbi vere, izlazi iz ropstva laži u potpunu slobodu istine. Svako mora lično da prođe ovim putem, zbog čega sam koristio svoju fotografiju. Nadam se da ću jednog dana u potpunosti apsorbovati novi život u svoj duh kroz veru. Tada nijedan čin mog bližnjeg neće moći da me natera da primoravam druge da čine dobro. Takvo dete mog Nebeskog Oca želim da budem, voleći sve i ne praktikujući više nikakav oblik prisile. To je cilj oslobođenja.

Sada sam još uvek na putu ka ovom cilju, kome ne težim svojim delima, već verom. Moja dela su samo spoljašnji dokaz mog unutrašnjeg stava. Međutim, moja dobra dela mogu proizaći iz pogrešne motivacije, baš kao i loša. Zato ovo ne mogu da postignem bez pomoći mog Nebeskog Oca, koji mi pomaže kroz svoj Sveti Duh. Korak po korak, sve manje verujem ljudima, sve dok jednog dana ne budem potpuno verovao Bogu. U ovom stanju, više neću obmanjivati sebe i zakon će biti zapisan u mom srcu. A sve se to dešava kroz unutrašnji proces vere i saradnje između mene i Boga, jer Bog nikoga ne kontroliše, niti prisiljava. Samo sâmi možemo polagati svoje poverenje u Boga. Stoga je spasenje moguće samo u saradnji između Boga i čoveka.

Ukratko, postoje samo dva identiteta iz kojih nastaju misli, naime, ili laž „Ja sam Bog", ili istina „Ja sam Božje dete". Pošto misli nastaju nesvesno, ja mogu da proverim iz kog identiteta one dolaze tek kada mi misli postanu svesne. Stoga mogu iz svojih svesnih misli da prepoznam da li grešim ili ne. I tek tada imam izbor da li ću nastaviti da „hranim" svoje misli, ili ne. Ako shvatim da misli dolaze iz samoobmane, mogu da preduzem korake da prestanem da imam takve misli. Koren nije uvek odmah prepoznatljiv, čak i ako već znam da te misli dolaze iz laži. Ponekad mogu da mi budu potrebni dani da otkrijem konkretnu nesvesnu laž. I tek kada je zamenim istinom, oslobođen sam problema.

Dakle, to nije lak posao koji treba da obavljamo u nama samima, ali to je jedna oslobađajuća aktivnost. Ne želim da ostanem u svojoj zabludi, koja mi otežava život, samo zato što mi drugi čine nešto loše ili mi uskraćuju ono što je dobro. Nije moja krivica što sam nasledio grešku, ali milošću Božjom mogu nešto da učinim da me ova laž ne bi više mučila.

Evo nekoliko konkretnih primera odakle dolaze određene misli:

Misli prinude – uvek potiču od laži. Misli o prisili su uvek pogrešne. Ako želite nekoga da prisiljavate, ili ako ste ljuti na nekoga, onda niste u pravu. Ako se naljutite na nekoga, uništavate sebe. Ako više ne kontrolišete sopstvene misli i delujete emocionalno, onda ste podložni prisili. Uložite svestan napor da podsetite sebe da niste u pravu kada imate kompulzivnu misao, bez obzira na to koliko ste zapravo u pravu u vezi sa tim, bez obzira na to koliko je druga osoba pogrešila. Prisila je uvek rezultat samoobmane.

Misli straha – uvek su pogrešne. Čim osetite strah, treba da se zapitate: „Čekaj, gde grešim? Da li se opet igram Boga?" Strah nastaje pokušajem da se izbegne nešto negativno što nije pod mojom kontrolom ili upravljanjem. Svako ima svoju definisanu sferu delovanja koju ne može da pređe. To je lakše prepoznati na fizičkom nivou. Niko ne pokušava da prođe kroz betonski zid, već koristi otvorena vrata da uđe ili da izađe iz sobe. U fizičkom svetu pokušavate da ostanete unutar granica koje ne možete da pređete. U grešci uma, međutim, ne vidim svoj duhovni okvir. Zato pokušavam nemoguće, naime da kontrolišem nešto što ne mogu da kontrolišem. Ovo se odnosi na život moje majke, mog supružnika, moje dece, pa čak i na moj sopstveni život. Međutim, ova kontrola nije u okviru naših mogućnosti. Zato je bolje da i ne pokušavamo. Strah nam pomaže da vidimo grešku i da potražimo njen koren. Kada se ona pronađe i zameni istinom, strah nestaje.

Pritisak – u telu je rezultat samoobmane. Telo odmah reaguje na negativnu nesvesnu misao i ukazuje na grešku. Tada bi trebalo da sebi damo odgovor na pitanje šta je dovelo do pogrešne misli kako više ne bismo išli za njom, već da bismo umesto toga mislili istinu.

Misli o krivici – su veoma štetne. Misli o krivici nastaju iz pogrešnog shvatanja da smo imali drugi izbor kada smo pogrešno postupili. One nastaju zato što su posledice ovog čina negativne, a ne nužno zato što nam je žao zbog tog čina. Greška sugeriše da smo doživeli gubitak kao rezultat naših postupaka. A pošto nismo sposobni da izgubimo, stoga moramo da optužimo sebe. Ako sam bog, onda mogu i da osudim, i sebe i druge. Misli o krivici ne mogu se pojaviti kod stvorenja, jer stvorenja ne mogu da izriču sud sebi (ili drugima), niti možete pretrpeti bilo kakav lični gubitak ako sebe vidite kao Božje dete.

Usamljenost – je pogrešan zaključak. Kako se ikada mogu osećati usamljeno, svestan toga da sam Božje dete? Misao: „Sasvim sam sam!", ili „svi moji rođaci su umrli ili žive negde drugde", ili „sâm odgajam svoje dete", ili „nemam nikoga da mi pomogne", ne može biti tačna. Ove misli stvaraju loš osećaj i štete vašem telu. Misli o usamljenosti nastaju iz pogrešnog shvatanja da „drugi moraju biti tu za mene". Telo i um treba da nam pomognu da prestanemo da verujemo u ove misli, jer nisu istinite. Nikada ne možemo biti sami; Bog je uvek prisutan i zašto bih se smatrao usamljenim ako imam svest o Njegovom prisustvu?

Odbacivanje – vodi do jakih misli o samouništenju. Ako smatramo da smo bog, zahtevamo obožavanje, i ako nam je to uskraćeno, ne možemo to prihvatiti. Doživljavamo kao lični gubitak situaciju kada nas drugi ne hvale, ne cene ili ne priznaju. Ali, ko sam ja da ovo zahtevam od svojih bližnjih?

Kada roditelji odbace svoju decu, deca to doživljavaju kao veliku traumu. To vodi pogođenu decu veoma teškim, bolnim putem, sa mnogim problemima i bolestima tokom celog života. Bez Božje milosti i spoznaje istine da mi moji roditelji i drugi ljudi ništa ne duguju, osuđen sam da uništavam sebe korak po korak. Stoga bi trebalo da znamo istinu o sebi i da vidimo da su svi naši lični zahtevi prema drugima neopravdani. Samo istina nas može sprečiti da uništimo sebe samo zato što su naši roditelji pravili (ponekad velike) greške.

Misli o beznađu – su pogrešne. One proizilaze iz pogrešnog shvatanja da mogu da predvidim budućnost. One nastaju zato što, ako sam bog, znam šta će proizići iz neke situacije. Ali, da li ja to zaista znam?

Pomisao da nema izlaza mnoge ljude vodi ka depresiji i samouništenju, čak i samoubistvu. A onda, uz pomoć i spoznaju, moramo postati svesni da sve što vodi ka samouništenju, što pokreće negativnu emociju, svakako ne može odgovarati istini. Čak i ako ne možemo odmah da vidimo gde sami sebe obmanjujemo, trebalo bi da prestanemo da gajimo misao da nema izlaza. Naš Nebeski Otac nam može pomoći u tome ako ga zamolimo za pomoć da ispravi naše mišljenje. Bog ne može da razmišlja umesto mene, ali mi može dati odgovarajuće informacije koje će me osloboditi ako ih prihvatim.

Nesporno je da određene okolnosti izazivaju u nama negativne reakcije. S druge strane, druge okolnosti izazivaju radosne reakcije. Pa kako onda da znamo da li ova radost i dobar osećaj dolaze iz istine ili iz laži? Svakako, čak i u zabludi našeg srca, uvek osećamo radost kada nešto procenimo kao lični dobitak. Ova reakcija u tom trenutku ne šteti telu. Tek kada izgubimo ovaj dobitak, nastaje šteta u telu.

To znači da ne možemo da budemo sigurni da smo u istini kada imamo pozitivne emocije, jer sve što naše pogrešno mišljenje vidi kao dobitak, pokreće dobar električni impuls koji je prikladan za telo i stoga stvara prijatan osećaj. Međutim, ako su okolnosti loše i ne zadovoljavaju naše potrebe, a mi se i dalje osećamo dobro jer se ne oslanjamo na okolnosti, već na našeg Nebeskog Oca, možemo biti sigurni da ova reakcija dolazi od istine.

Naš Spasitelj, Isus Hrist, u teškim okolnostima svog života — pri neprijateljstvima, lažnim optužbama, pokušajima ubistva, ismevanju, dok je bio bičevan i potom prikovan za krst — nije imao nijednu negativnu reakciju u svojim mislima. Time se ni iznutra nije opirao svom nanetom zlu, znajući da to čini njegovom nebeskom Ocu, koji će suditi nepravdi. Stoga je i u svim tim teškim situacijama imao isključivo pozitivna osećanja. Svojim razmišljanjem nikada sebi nije prouzrokovao loš osećaj. Takav način razmišljanja bi mi veoma odgovarao. Težim ka njemu i nadam se da i vi isto.

Međutim, naš istinski identitet takođe rađa određene negativne emocije, zbog čega, na primer, moramo povremeno da plačemo. To vidimo i u Isusovom životu. Kako možemo razlikovati istinski negativno od pogrešno negativnog?

I ovde nam je potreban jasan standard da bismo mogli da razlikujemo laži od istine. S obzirom da naše reakcije počinju u podsvesti, možemo koristiti krajnji efekat da bismo utvrdili da li reakcija dolazi od istine, ili od greške. Važi sledeće pravilo: sve što mi oduzima kontrolu dolazi od samoobmane. Sve što je negativno i ne oduzima mi kontrolu može doći od istine.

Takođe moram da proverim i svoju motivaciju: Da li se radi o meni ili o mom Nebeskom Ocu? Mi takođe možemo da opažamo i da osetimo negativnost u nesebičnosti, ali da li ona nastaje iz istinskog saosećanja prema Bogu, čije se stvaranje uništava? Međutim, ako se radi o meni i ja padnem u samosažaljenje, onda se to svakako uvek radi iz greške, jer nas to uništava. Razlika nije uvek odmah prepoznatljiva, ali vremenom ćete se izvežbati u samospoznaji i moći ćete sve bolje da razlikujete da li ka nečemu stremite za sebe, iz greške, ili za Nebeskog Oca i Njegovo stvaranje, odnosno da razmišljate iz istine.

U istini, možemo prihvatiti učinjenu nepravdu, nasilje, oduzimanje naše imovine, naše dece itd., pa čak i osećati saosećanje prema počiniocima, kao što je naš Spasitelj rekao: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine". (Luka 23:34). Ovakav stav zahteva postizanje savršenstva u istini. Verujem u to i želim da jednog dana budem u stanju da to živim.

Sa ispravnim identitetom kao deteta Božijeg mogu u potpunosti da promenim svoje razmišljanje – i vremenom da rešim sve probleme. Smatram da je dobro što se sve može svesti na jednu jedinu tačku, a to je ono gde čovek počinje: njegov identitet. To je presudna tačka u životu čoveka.

Na kraju, ono što je najvažnije jeste da se ta tačka razume i da se iz uverenja odlučimo da napustimo stari život sa lažnim identitetom i zamenimo ga novim, od Boga rođenim životom. Niko ne može biti primoran u svom duhu da nešto učini; svako to može samo kroz veru, slobodno želeti i ostvariti. I to je dobro, jer nas je naš Stvoritelj stvorio za samoupravljanje.

Imamo samo jedan izbor, naime, da napustimo stari život. Međutim, ne bi trebalo da sledimo primer religija i ideologija koje žele da reformišu i da poboljšaju stari život. Nije rešenje pridavati važnost spoljašnjem izgledu kada problem leži u samom ljudskom biću. Osoba će prihvatiti novi život samo ako je sita agonije starog života; kada je uverena da više ne može ništa da učini sa svojim starim životom. Potreban nam je novi život u našem najdubljem biću, koji se može postići samo kroz veru. Pošto se čovekova potreba nalazi u njemu samom, ona se može rešiti i otkloniti samo tamo. Spoljašnje promene su potpuno neadekvatne. Pranje flaše spolja kada je prljavština unutra, nije mudro i neće očistiti flašu.

Kriza poslednjih vremena, za koju sam uveren da je već počela, podeliće čovečanstvo na dve klase. Ne na bogate i siromašne, ne na važne ili beznačajne, ova podela već postoji. Čovečanstvo će biti podeljeno na slobodne i zarobljene. Sukob u ovom svetu je oko slobode. Tamo gde se koristi prisila, gde se duh pojedinca ne shvata ozbiljno, ljubav nije prisutna. Biblija to veoma jasno kaže u 2. Korinćanima 3:17: „Jer Gospod je Duh, a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda."

Odlučio sam da postanem potpuno slobodan iznutra i da živim iz duha Božjeg. Ako sâm imaš slobodu, moći ćeš je dati svima i nećeš pokušavati da ograničavaš, da nekog posmatraš sa visine, ili da bilo kome naređuješ. To je jasan dokaz da živiš u istini. Gde je ljubav, tamo je sloboda. Strah se tamo više ne može javiti; iskorenjen je. Kao rezultat toga, ponašanje takve osobe više ne može biti pod uticajem drugih ljudi. Bez obzira na teškoće koje mu se nađu na putu, on ostaje veran principu ljubavi.

Suočićemo se sa nedaćama i tada će svako vidljivo pokazati šta nosi u sebi. Slobodan čovek će to dokazati tako što će mirno i pun poverenja u Boga činiti ono što po svojoj savesti smatra ispravnim, a ne ono što mu neko želi nametnuti. Onaj koji živi u laži, suprotstavljaće se prisili prisilom, nasilju nasiljem, nepravdi nepravdom, lažima lažju i prevari prevarom. Time čovek dokazuje zabludu sopstvenog srca. Prisilu možemo pobediti samo slobodom. Zlo se može pobediti samo dobrim. Laž se može ugasiti samo istinom.

Na kraju će se dve grupe veoma jasno razlikovati. Biće očigledno kakav je čiji duh. Uskoro ćemo doći do tačke u kojoj će svaki čovek morati konačno da se odluči. Još uvek svako ima izbor: da postane slobodan ili da ostane zarobljen u svom urođenom mrtvom životu. Šta vi birate danas?