10. Podsvest – Naša mera za dobitak i gubitak

Kada sam beležio priče svojih pacijenata, prvo sam ih podelio u grupe na osnovu njihovih tegoba. Želeo sam da uporedim pacijente sa istim tegobama, kao što su tinitus, vrtoglavica itd., jer sam pretpostavio da različiti simptomi imaju različite uzroke. Želeo sam da pronađem ono što je zajedničko u svakoj grupi. Šta je zajedničko pacijentima sa tinitusom? Šta je zajedničko pacijentima sa vrtoglavicom? Da li postoje sličnosti i ako jesu, koje su? Najviše su me zanimali pacijenti koji su imali više bolesti i simptoma. Šta se dogodilo u njihovim životima da su akumulirali toliko bolesti?

Godinama sam tražio sličnosti u životnim pričama pacijenata sa sličnim simptomima. Godine 2007. naišao sam na nešto što je proširilo moje znanje o ljudima: Bez obzira na to koju bi mi priču neka osoba ispričala, čim bi bila negativna (što sve priče o bolestima i jesu), sve se svodilo na ideju ličnog gubitka. Pitao sam se: Da li je moguće da je jedna misao početna tačka za sve probleme i samim tim za sve ljudske bolesti?

Trebalo mi je mnogo vremena da se potpuno uverim u to šta pokreće naše bolesti. Međutim, u nekom trenutku mi je postalo jasno da je samo lični gubitak ono što nam otežava život. Nije bitno kakvu mi priču neko priča, ako je ona negativna, ukorenjena je u ideji ličnog gubitka. Još uvek nisam uspeo da pronađem drugi princip. U svojoj potrazi naišao sam na podsvest, koja mi je dala odgovore o uzroku ljudskih bolesti i problema.

Da bismo bolje razumeli misao o gubitku, važno je razumeti podsvest, funkcionalni centar duha. Da bih pokazao kako ljudi funkcionišu putem centralne misli, sastavio sam dijagram. Na vrhu je nivo svesnog duha, ispod njega je podsvesni duh, koji takođe volim da nazivam „srcem". Svesni duh sadrži volju. Mi percipiramo određene signale i informacije. Na dijagramu su fizičke potrebe označene zelenom bojom. G označava glad, Ž žeđ, Z znojenje i S smrzavanje. Ljudi prvo moraju postati svesni ovih fizičkih potreba. Zatim nešto preduzimaju da bi ih zadovoljili. Volja je uporediva sa ekranom na kojem svetli „Potrebna akcija!". Znate ono: Aha, postoji poziv na akciju.

Duhovne potrebe, prikazane crvenom bojom, takođe se opažaju. One su prisutne kod svake osobe, ali njihov redosled prioriteta je individualan. Svako ima glavnu potrebu na duhovnom nivou. Na ilustraciji sam stavio H za harmoniju u sredinu, jer i meni je harmonija potrebna. P predstavlja pravdu, S slobodu, L lojalnost, M mudrost i S sigurnost. Da biste zadovoljili ove duhovne potrebe, morate ih postati svesni, slično svojim fizičkim potrebama. Sve odluke donete radi zadovoljavanja neke potrebe, donose se u podsvesti. Dakle, iako sam svestan potreba, odluka se i dalje donosi nesvesno.

Podsvest je tačka veze između duha i tela. Pošto je duh uvek aktivan kako bi snabdevao i kontrolisao telo, on pokreće električni impuls u moždanoj kori svaki put kada se donese odluka, i donosi nekoliko stotina odluka u roku od jedne sekunde. Zato se većina odluka može doneti samo nesvesno. Na ilustraciji, „JA" označava duh.

Duh mora da proceni sve informacije koje primi na ulazu i može ih sortirati samo u dve kategorije. One su označene kao „dobitak" i „gubitak". Dobitak je ono što zadovoljava potrebe duha i tela. Gubitak je suprotnost ovome, tj. antipotreba. Postoji i nulta linija, tj. informacija koja ne zadovoljava ni pozitivnu ni negativnu potrebu duha i stoga ne izaziva reakciju. Nulta linija je važna, jer određuje količinu, obim dobitka ili gubitka. Prema ovoj jednostavnoj kategorizaciji donosimo sve svoje odluke, koje sadrže samo „da" i „ne". Naše odluke su unapred određene sa „da" za dobitak i „ne" za gubitak. Ne postoji „da" za gubitak. Proverite sebe, npr. zašto donirate za dobar cilj, ili zašto ne. Sve ljudske odluke mogu se svesti na jednostavno Da ili Ne.

Šta čovek mora nesvesno da misli kada je, na primer, gladan? On mora da posmatra hranu kao dobitak. Da li se taj proces odvija svesno? Ne, to se zasigurno ne dešava svesno. Kada se pred nekim nalazi izbor namirnica, na primer više vrsta voća, tada se i za svako od tih voćki nesvesno proračunavaju dobitak i gubitak. Tek tada se voćka bira i jede.

Ne postoji drugi nivo donošenja odluka kod ljudi osim „da" i „ne". Svaka reklama obećava ili profit, ili izbegavanje gubitka. Niko neće reagovati na reklamu koja kaže: „Kupujte ovde, imam lošu robu i preskupa je." Na tom mestu nema izbora. Ljudi moraju izbegavati sve što vide kao gubitak i reći tome „ne". Ovaj proces se ne može obustaviti ili zaobići.

U procesu odlučivanja duha, duh mora da izbegne gubitak. Ako to uspeva i dok god to uspeva, ne nastaje strah. Na primer, čovek može da pritisne kočnicu na crvenom svetlu i pri tome ne oseća nikakvu negativnu emociju. Međutim, ako pokušava da kontroliše okolnosti, druge ljude, vreme, novac itd., onda se javlja strah - barem kada to ne funkcioniše. Dakle, možemo razumeti i šta je strah. Anksioznost se uvek javlja kada pomislim da moram da izbegnem nešto što nije pod mojom kontrolom. Postoji samo strah od gubitka, nikada strah od dobitka.

Bolest i svi čovekovi problemi nastaju zato što on veruje da gubi svoje „ne" (svoju sposobnost da izbegne gubitak). Ljudi su strukturno određeni da uvek kažu „ne" gubitku, a uvek „da" dobitku. To je deo njihove funkcije. Bilo koji gubitak ili čak očekivanje gubitka ili verovanje u njega se ne prihvata. Lični gubitak se ne može prihvatiti i on čini osobu koja u njega veruje i doživljava ga, slomljenom i bolesnom tokom vremena. To takođe zavisi od toga koliko veliki gubitak doživljava svaka osoba. Visok lični gubitak dovodi do teških emocija i, vremenom, do ozbiljne bolesti. Manji lični gubitak uzrokuje manje jake emocije i bolesti. Nivo ličnog gubitka je različit za svaku osobu. Ista priča o gubitku može se percipirati i doživeti sa veoma različitim stepenima ozbiljnosti. Intenzitet je subjektivan i individualan, ali mehanizam kojim se donose odluke je identičan za svaku osobu.

Zabeležene utiske i informacije o pobedi i porazu izračunavamo u nekoliko hiljaditih delova sekunde. Na primer, ovo je mereno u moždanim talasima igrača koji su morali da donose odluke.¹ Sve informacije i percepcije se kategorišu u pobedu i poraz. Sama činjenica da ljudi veruju da ne mogu da izbegnu lični gubitak, dovodi do svih problema sa kojima se ljudi suočavaju.

Kada sam shvatio da svi čovekovi problemi proizilaze iz verovanja da mu drugi mogu naneti lični gubitak, potražio sam uzrok ove ideje. Našao sam ga u perspektivi duha, koju predstavljam sa dva oka. Pre nego što se nešto kategoriše kao dobitak ili gubitak, postoji neka vrsta filtera: tačka gledišta. To je ono što predstavljaju dva oka u gornjim uglovima ilustracije. Duh ima jedno (duhovno) oko kroz koje sve posmatra. Postoje samo dva načina gledanja na stvari i shodno tome, njihovog procenjivanja.

Okom desno na ilustraciji, duh vidi svoj dobitak u zadovoljenju onoga što mu je potrebno. Ako se dobijanje smatra dobitkom, onda gubitak mora biti suprotnost od dobijanja, tj. nedobijanje, nedovoljno dobijanje ili oduzimanje nečega. Nasuprot tome, okom levo na ilustraciji, duh vidi dobitak u davanju. Tada je suprotnost ovome, tj. nedavanje ili zadržavanje, gubitak.

U ovom trenutku, trebalo bi da se podsetimo osnovnog zakona univerzuma. Tamo smo ispitali sveobuhvatni princip uzimanja da bi se dalo, koji se primenjuje na sve elemente, jer sve funkcioniše u skladu sa delovanjem kanala. Zadržavanje ne odgovara ovom univerzalnom principu (pluća ne zadržavaju kiseonik, itd.). Zakon nam ne dozvoljava da zadržavamo stvari koje se unose.

Kojim okom vidimo stvari onakvima kakve jesu, a kojim okom obmanjujemo sebe? Koje oko stavlja „ne" na mesto gde ono ne može biti oduzeto osobi? Oko sa leve strane pruža ljudima mogućnost da uvek primene svoje „ne" pod bilo kojim okolnostima. Dobitak i gubitak tamo leže isključivo u radnjama koje činim, ili se uzdržavam od činjenja. Uzimanje, davanje i zadržavanje su uvek moje sopstvene radnje.

Ali kameleonsko oko sa desne strane stvara obmanjujući pogled. Ovo oko sugeriše da dobitak zavisi od dobijanja, a gubitak je rezultat nedobijanja. To znači da oko uvek gleda na ono što drugi navodno rade ispravno ili pogrešno - i na ono što ne rade. Fokus nije na vašim sopstvenim postupcima, već na postupcima drugih. Sa ovim pogledom, činite sebe potpuno zavisnim od drugih ljudi da biste zadovoljili svoje duhovne potrebe.

Fascinantno je i zastrašujuće videti da je svaka osoba stalno zaokupljena drugom kako bi zadovoljila svoje duhovne potrebe. O kome supružnici gotovo isključivo razgovaraju kada dođu na savetovanje? Fokus je u potpunosti na onoj drugoj osobi. Oni uvek govore o pogrešnom ponašanju svog partnera.

Situacija u kojoj neko želi da kontroliše drugu osobu nastaje samo iz namere da se osigura da joj druga osoba ne nanese nikakvu štetu. To dovodi do svih mehanizama kontrole i nadzora.

Postoje samo dva načina gledanja na stvari. Prvi je slučaj da ljudi sami donose odluke u vezi sa „da" i „ne". Pošto niko drugi ne može da misli umesto njih, očigledno je da „da" i „ne" pripadaju njima.

Postoji i suprotan način razmišljanja u kome drugi mogu nekoj osobi da nanesu gubitak koji ona ne može da izbegne. Sve dok je osoba na dobitku i dobija ono što zadovoljava njene potrebe, ona se i dalje oseća prijatno i nema problema. Ali ako se, posle 35 godina, otkrije prevara supružnika i prethodni dobitak iznenada se ispostavi kao nedobijanje/oduzimanje, to postaje teret za ostatak života. Jer preovlađujuća misao je: druga osoba mi je nanela gubitak.

U ovom sistemu postoji vrh našeg merila. Odlučujući faktor je da li osoba smatra da je to lični gubitak. Ako se negativan događaj desi van naših ličnih odnosa, kao što je smrt nekog deteta ili neko zlostavljanje, onda je to svakako gubitak, nepravda, loša stvar. Odlučujući faktor u tome da li ovo ima trajan efekat na um neke osobe, jeste da li se to procenjuje kao lični ili bezlični gubitak. Ako je, u slučaju 5, mlada žena sa glavoboljom ljuta na svog nevernog dečka, onda ona nesumnjivo lično shvata njegove postupke. Ona misli: „On mi je to uradio." Međutim, kada bi ona mislila da joj dečko to nije lično uradio, onda bi njen problem bio rešen.

Da, svakako je dečko postupio pogrešno. Ali da li je on njoj zaista lično nešto učinio? Da li je žena zaista imala obavezujuće pravo na njegovu vernost? Odakle uopšte dolazi to pravo na druge?

U potrazi za odgovorom naišao sam na najdublje mesto u ljudskom duhu – njegov identitet. Šta čovek misli o tome ko je on?

---

1. Fehr, T., Herrmann, M., Meyer, G., Miedl, S., (2010). Neurobiological correlates of problem gambling in a quasi-realistic blackjack scenario as revealed by MRI. Psychiatry Research: Neuroimaging. 181, 165-173 ↩