7. Kako nastaje bolest?

Želeo bih da vam ispričam nešto o slučaju iz koga sam naučio o principu razvoja bolesti. Mogao sam to na isti način da iznova i iznova posmatram kod svih narednih pacijenata i nisam pronašao nikakav izuzetak.

Slučaj 5

Pacijentkinja u ranim tridesetim godinama patila je od uporne, jake glavobolje koja je trajala 14 dana, i nije prestajala, uprkos uzimanju lekova protiv bolova. Njen lekar opšte prakse ju je bezuspešno lečio od ovih glavobolja, a zatim ju je uputio kod mene, da bi se isključila infekcija sinusa. Pacijentkinju sam detaljno pregledao, ali nisam našao nikakve patološke promene. Pošto je ostavljala utisak izražene patnje, pomislio sam na tumor mozga ili intracerebralno krvarenje. Istog dana urađen CT glave pokazao je uredan nalaz.

Bol koji je žena osećala, u početku je bio neobjašnjiv. Nije pretrpela nikakvu traumu glave, niti neki drugi fizički udar. Da li je njen bol bio samo plod njene mašte? Naravno, bol se ne može videti, ali se može učiniti vidljivim na funkcionalnoj magnetnoj rezonanci, otkrivanjem aktiviranih područja u mozgu. Znamo da ljudi osećaju bol kada se dogode određeni obrasci aktivacije.¹ Bol je hemijska reakcija koja iz limbičkog sistema dolazi u moždanu koru, koja duhu signalizira bol.

Kako dalje postupiti sa ovom ženom? Imala je uverljivo, izražene tegobe. Bol se ne može umisliti, ali ga mašta može proizvesti. Ali kada je prisutan, on je fiziološki objašnjiv. Tokom studija medicine, dok sam ujutru prisustvovao predavanju o životnoj opasnosti kod zapaljenja slepog creva, istog dana oko ponoći osetio sam bolove u predelu slepog creva. U strahu da bih mogao umreti, odmah sam se uputio u hitnu službu, gde sam primljen na bolničko lečenje. Nakon dva dana ispitivanja da li postoji upala slepog creva ili ne, slepo crevo je, radi sigurnosti, uklonjeno. Ispostavilo se da nije bilo upaljeno.

Slučaj 5 (nastavak)

Pošto nije postojao fizički uzrok koji bi mogao objasniti bolove, ostala je samo psihička komponenta. Pitao sam je da li se pre 14 dana dogodilo nešto što ju je emocionalno pogodilo. Na to je žena odgovorila: „Pre 14 dana sam saznala da me je dečko prevario." Veza je trajala godinu dana i mnogo toga je žrtvovala kako bi se zbog njega preselila izdaleka. Ostavila je svoju porodicu da bi živela zajedno s njim. Sada je saznala da joj je bio neveran.

Potreba za vernošću je ukorenjena u našem duhu, a neverstvo je suprotno tome. Pošto imamo potrebe koje moraju biti zadovoljene, automatski reagujemo na anti-potrebu odbacivanjem. Tako je učinila i ova žena. Međutim, ono što me je zanimalo je koji tok misli je doveo do te glavobolje. Zato sam je pitao kakve je misli imala o svom dečku pre nego što je saznala vest i kakve su joj misli bile posle toga. Pre toga je prema njemu gajila samo misli pune ljubavi. Misli ispunjene ljubavlju su u suštini slobodne misli, odnosno odgovaraju našim duhovnim potrebama. Svaka slobodna misao vodi do odluka koje pokreću električni impuls prikladan telu i izaziva pozitivnu emociju u limbičkom sistemu. Ovo je fizička potvrda da je električni impuls bio prikladan telu i ona daje duhu informaciju: „Samo tako nastavi!" Misli ispunjene ljubavlju ne mogu izazvati poremećaj, pa samim tim ni bolest u telu.

Međutim, sada žena dobija loše vesti o neverstvu svog dečka. Ova informacija narušava potrebu duha za vernošću, istinitošću i pravdom. Jer kada muškarac vara, on ne samo da krši poverenje i nije iskren, već čini i nepravdu. Kako žena reaguje na kršenje poverenja? Oseća se razočarano, povređeno i istovremeno gaji misli o osveti.

Ove negativne misli generišu električni impuls koji očigledno šteti telu. Duh je zaokupljen neslobodnim mislima kojima se blokira. Kad god se duh zarobljava, on donosi odluke koje nisu u skladu sa telom, što pokreće električni impuls u mozgu, koji takođe nije u skladu sa telom. Ovaj lažni nagon dovodi do oštećenja mozga i svih ostalih organa povezanih sa njim. Da sumiramo: Negativne i neslobodne misli uvek dovode do električnog impulsa koji nije u skladu sa telom, i on dovodi do različitih stepena oštećenja tela.²

Uopšteno govoreći, čovekova patnja nastaje kada neko učini nešto što nije u skladu sa potrebama njegovog duha. Ta suprotnost njegovim potrebama čovek doživljava kao povod da se tome suprotstavi. Međutim, kako se druga osoba (obično) ne može promeniti, ovaj poduhvat je zarobljavanje sopstvenog ega. Što se više čovek drži ovih neslobodnih misli, one se više množe i u duhu nastaju dalji nerešivi problemi. Pacijentkinja je bila zarobljena još jednom mišlju koja ju je mučila 14 dana: „Volela bih da zadržim svog dečka kada bih imala garanciju da mi nikada više neće biti neveran." To je stavlja u nemoguću situaciju, jer gde je garancija da će njen dečko ostati veran u budućnosti? Ona sama zna da takve garancije nema, ali se i dalje drži svog dečka i naterala bi ga da bude veran kada bi bilo moguće. Ova prinuda u njoj samoj, dovodi do njenih glavobolja.

Sada se postavlja pitanje o razlogu naših veza. Zašto u njih ulazimo? Opšte je verovanje da su nam potrebni naši bližnji da bismo zadovoljili svoje duhovne potrebe. Ova pacijentkinja takođe veruje da joj je potreban njen dečko, da bi ispunio njene duhovne potrebe. Veruje da on može da zadovolji njene potrebe za ljubavlju, lojalnošću i sigurnošću. Zato ga je izabrala i živi sa njim. Može li njen dečko uopšte da zadovolji njene potrebe? Da li je njen zahtev realan? Da li zakon prirode dozvoljava mogućnost da jedna osoba pije, jede ili misli umesto druge?

Svaki čovek – to sam iznova i iznova uviđao – reaguje protiv samoga sebe kada neko drugi učini nešto što je suprotno potrebama njegovog duha. On povređuje samoga sebe, a da toga nije svestan i bez namere da to čini. Tako je i sa ovom pacijentkinjom: ona se duhovno zarobljava i sama sebi stvara glavobolje, jer je uverena da joj njen dečko duguje vernost. I davao sam joj za pravo sve do trenutka kada sam shvatio da njen duh, sa takvim zahtevom, nanosi štetu njenom telu i da zakon prirode ne dopušta ono što ona želi. Tek kada sam sve to pažljivo „stavio pod lupu", prepoznao sam grešku u razmišljanju.

Kao lekar polazim od toga da telu ne treba činiti ništa što mu šteti. Ako telu dajem pogrešnu hranu, ono će na to reagovati negativno. Ako telo negativno reaguje na moje misli, onda te misli ne mogu biti ispravne. Tada moram promeniti te misli, isto kao što menjam i hranu koja je štetna za telo.

U čemu se, dakle, sastoji greška u razmišljanju koju sam kasnije mogao da prepoznam kod svih narednih pacijenata? Ona leži u nesvesnoj samoobmani, koja se, međutim, ne doživljava kao laž. A pošto je svima nama zajednička, svaki čovek postaje sopstveni neprijatelj i nesvesno se samouništava kada njegovi bližnji, osobe za koje je emocionalno vezan, ne postupaju onako kako „bi trebalo" ili kada umru. Ta nesvesna samoobmana ostala bi mi skrivena da kao merilo nisam uzeo bolest i zakon prirode.

---

1. Kröner-Herwig, B. et al., (2011): Schmerzpsychotherapie: (7. Aufl.) Springer, S. 6 ↩

2. Misli kao impuls preko limbičkog sistema dospevaju do koštane srži kao sledeće tačke u čovekovom funkcionalnom ciklusu. Već je mudri Solomon zapisao da zabrinuti duh suši kosti (Priče Solomunove 17,22). On je znao da sve telesne bolesti potiču iz koštane srži. Tamo se proizvodi krv, odnosno sva antitela i odbrambene ćelije. Sve što se odvija u koštanoj srži dešava se po naredbi duha. Aktivnost koštane srži utiče na funkciju svih ostalih organa u telu. Materijalni elementi poput vazduha, vode i hrane ulaze u funkcionalni ciklus čoveka preko pluća, želuca i drugih organa tek nakon misli. Na početku čoveka stoji ljubav kao duhovni element, a ne hemija. Iz organa se informacije ponovo vraćaju u limbički sistem, zatim u moždanu koru, a odatle u duh, čime se zatvara funkcionalni ciklus čoveka. ↩