15. Nasleđe i vaspitanje – Od čega su naša deca zavisna?¶

Činjenica da sam pregledao i davao savete i brojnoj deci mnogo me je čemu naučila. Zašto deci curi nos? Zašto dobijaju nervozne tikove?

Slučaj 14

Jedna porodica mi je došla sa svojom desetogodišnjom ćerkom, jer se četiri godine veoma primetno nakašljavala. Ni uklanjanje polipa, ni psihološka pomoć, ni alternativne metode, nisu joj pomogle. Devojčica je tada bila u trećem razredu i nakašljavala se svaka dva do tri minuta. Drugovi iz razreda su joj se stalno smejali.

U slučaju nervnih tikova, uzrok je specifičan nedostatak ljubavi, naime nedostatak sigurnosti. Detetu je potrebna sigurnost 100%. Odakle dete dobija tu sigurnost? Od roditelja. Nakon intenzivnog razgovora sa roditeljima, nakašljavanje je nestalo tri dana kasnije. Kako je to bilo moguće? To je zbog toga što naše bolesti nisu ništa više od znaka za nešto. Kada je dečji duh shvatio da je primljen njegov signal da mu nedostaje sigurnosti i kada je duh procenio ovaj problem kao rešen, bio je u stanju da zaustavi pročišćavanje grla i bolest je bila rešena.

Kako dete funkcioniše? Pre svega, nešto o njegovom razvoju: dete nastaje iz dve polne ćelije, jedna dolazi od majke, a druga od oca. Ove ćelije se susreću u šupljini, u jajovodu. Strogo govoreći, ovo se ne dešava u majčinom telu, već na njemu. Dve polne ćelije svaka sa polovinom hromozoma se spajaju. Pošto ćelije ne mogu ništa same da urade, mora postojati i duh povezan sa njima, iako se taj duh ne može videti. Polovina deteta je stvorena od genetske informacije majke, a druga polovina od očeve. Ovo se odnosi na ćelije na fizičkom nivou i na duh deteta na duhovnom nivou. Duh deteta je formiran pola od duha oca, a pola od duha majke.

Spojena ćelija počinje da raste, počinje da se deli i seli se u matericu. Ko se za koga veže? Prema zakonu prirode, uvek se onaj kome je nešto potrebno veže za nekog drugog. Shodno tome, dete u razvoju se veže za majku. Preko pupčane vrpce i placente, koje su delovi detetovog tela, dete se veže za majčinu matericu kako bi se hranilo, tj. da bi uzimalo. Fizička pupčana vrpca se tiče hemije, načina ishrane. Dete je 100% zavisno od majčinog tela. Da li ima izbor da izabere telo? Ne, naravno da nema izbor. Šta je sa majkom? Da li je majka nezavisna, ili i ona mora odnekud da uzima? Majčin izvor za zadovoljavanje njenih potreba je priroda. Majka jede ono što priroda pruža, a dete uzima od majke. Ako majka pije alkohol, dete se takođe napije. Pošto je majka jedini mogući izvor deteta, ona treba da pazi da ne unosi ništa što može da naškodi njenom detetu.

Šta je sa duhovnom vezanošću deteta? Vezivanje je podjednako važno na duhovnom nivou kao i na fizičkom. Od trenutka začeća, duh deteta se vezuje za duh majke, čak i pre nego što embrion uđe u matericu. Duh deteta nema izbora u tom pitanju. Mora da uzima, mora da veruje. Tek tada je duh deteta sposoban da daje zauzvrat. Duh mora da pokrene i kontroliše električnu struju koja je embrionu potrebna za život i rast. Duh deteta uzima od duha majke putem neke vrste duhovne pupčane vrpce i oblikuje malo telo u prva tri meseca. Nakon ove faze izgradnje, dete nastavlja da raste dugo vremena, ali se strukturno ne menja.

Duh kontroliše razvoj i rast deteta u svim procesima. Ako majka doživi previše stresa - u obliku neslobodnih misli - onda duh deteta ne sastavlja telo u potpunosti pravilno. Pojedinačni delovi tela ili vaskularne veze tada, mogu da nedostaju. Zbog toga, buduća majka ne treba samo da zna šta treba pravilno da jede i pije, već i kako i šta treba da misli. Ko kontroliše majčine misli? Da li postoji i izvor iz kojeg crpi svoje potrebe? Sigurno i ona mora nekome da veruje. Da li veruje svom mužu ili veruje svojim roditeljima?

Većina ljudi ostaje vezana za majku celog života. Jedna starija pacijentkinja mi je sa velikim besom rekla: „Moj muž sada ima 70 godina; njegova majka ima preko 90 godina, a on je i dalje sluša!" Zbog svoje stalne vezanosti, mnogi ljudi na samrti u poslednjim trenucima kažu da sada idu kod majke.

Šta se dešava sa detetom u materici? Generalno, izvor mora uvek biti veći od osobe kojoj je nešto potrebno. Sve dok je majčino telo dovoljno veliko da u potpunosti nahrani dete, majka je dovoljna. Međutim, nakon 9 meseci u materici to više nije slučaj i dete se rađa. Od ovog trenutka pa nadalje, ono se vezuje za dodatne izvore potreba. Dojenje bebe ima svoje vreme, a kasnije se dete manje, ili uopšte ne hrani iz majčinog tela. Od rođenja pa nadalje, dete samostalno diše.

Šta znači zavisnost od duhovnog nivoa? Zašto se devojčica u slučaju 14 nervozno nakašljavala? Da li se okidač nalazi u detetu, ili u majci? Dete nema izbora. Ono izražava duhovni nedostatak kroz svoj tik. Duhovno je vezano za majku i uzima od nje. Ova veza se može eksperimentalno demonstrirati. Ne možete videti duh, ali možete izmeriti električnu struju koju on pokreće. Ako se moždani talasi majke i deteta mere istovremeno, zavisnost deteta postaje očigledna.¹ Kad god majka promeni svoju struju, dete je prati u veoma kratkom vremenskom periodu i takođe menja svoju struju. Odnos između majčinih moždanih talasa i moždanih talasa deteta može se posmatrati sa određene udaljenosti. Međutim, ako udaljenost postane prevelika, duhovna pupčana vrpca se, takoreći, prekida.

Koliko dugo dete treba da održava svoju duhovnu pupčanu vrpcu sa majkom? Nakon rođenja, dete naravno nije zrelo ljudsko biće. Kako se majka oseća, ključno je za njegov razvoj i zdravlje u prvim godinama. Zato majku i dete ne treba odvajati jedno od drugog tokom prvih sedam godina. Svuda u životinjskom svetu - barem kod sisara - majka i potomstvo ostaju zajedno određeni vremenski period; kod medveda, na primer, to je tri godine. Jedino razumno biće – čovek – ponekad svoje dete daje drugima već posle nekoliko nedelja i ne zna kakvu štetu time nanosi detetu.

Na duhovnom nivou, prerano odvajanje deteta od majke može se uporediti sa vađenjem ribe iz vode. Mnoge bolesti, čak i ako se pojave mnogo kasnije, imaju poreklo u detinjstvu. To mogu reći na osnovu mnogih zapažanja. Patnja mojih pacijenata često dolazi iz ove rane faze života jer ljudi nisu razumeli koje potrebe dete ima. Ne želim da majke koje jesu ili nisu bile svesne ovoga osećaju krivicu. Ipak, želim da opišem stvari onakvima kakve zaista jesu, jer je važno da ovo svi razumeju.

A onda, u nekom trenutku, dolazi vreme kada dete više ne bi trebalo da bude duhovno vezano za majku. Dete jednog dana mora da promeni izvor svojih potreba, jer majka više nije dovoljna kao izvor. Ali, ako majka sama ne shvati da njen muž ili drugi ljudi nisu pravi izvor potreba za njen duh, kako to može da razume njeno dete? Tek kada Tvorac zauzme mesto ljudi kao izvor potreba, duhovne potrebe će biti zadovoljene na pravi način. Idealno bi bilo da dete bude duhovno vezano za Boga od 12. godine života. Trebalo bi da od tada duhovno uzima samo od Boga i više ne bi trebalo da duhovno bude zavisno od svoje majke ili drugih ljudi. Ako bi dete od ovog trenutka pa nadalje bilo potpuno vezano za Boga, bilo bi potpuno duhovno nezavisno od ljudi. Zar to ne bi bilo fantastično? Majka bi postupila ispravno i mogla bi da pusti dete da se razvija slobodno.

Ali kada se osvrnemo oko sebe, primećujemo upravo suprotno. Većina majki ne može da pusti svoju decu. Majke su često veoma „drage" majke. Kada se dete oženi, neke bi radije da se presele u malu sobu pored spavaće sobe mladenaca.

Fascinantno je to što sam otkrio da na kraju svi uvek pričaju istu priču. Jer, sve što dožive vodi nazad do istog uzroka, do lažnog identiteta. Dakle, dete se takođe ponaša u skladu sa svojim urođenim lažnim identitetom „Ja sam Bog". Ono se takođe vezuje za druge ljude osim svoje majke, kao što su otac, baba i deda, braća i sestre ili prijatelji. Veže se u svim odnosima samo sa jednim ciljem, naime da uzme. Upija sve stvari poput sunđera. Istovremeno, čvrsto ostaje u zabludi da ga drugi ljudi moraju voleti.

Dete zahteva da bude voljeno. Deca očekuju da ih roditelji vole. Bolesti se javljaju zato što ova potreba nije, ili nije u potpunosti zadovoljena. Pre svega, dete očekuje ljubav od majke i oca, ali i od bake ili od drugih staratelja. Ako dete odrasta kao hrišćanin, tome se često dodaje i Bog, od koga dete takođe zahteva ljubav. Ovaj zahtev od drugih zasniva se na činjenici da ste vi sami Bog na prvom mestu. Kada sam čuo životne priče mnogih ljudi, shvatio sam da na kraju svi razmišljaju na isti način i da svi sebe vide višim od svojih bližnjih.

Jedno pitanje ostaje bez odgovora: Zašto svi imamo isti lažni identitet? Da bih razjasnio ovo pitanje, želeo bih da pogledam zakon nasleđivanja. Sve što jesmo je nesumnjivo nasleđeno. Odakle dolazi „život" i odakle dolaze svi ljudi na zemlji? Novi život može nastati samo iz postojećeg života. Pošto smo živi, možemo poticati samo od nečega živog. Naravno, ovo se odnosi i na naše roditelje, bake i deke itd. Odakle dolaze svi ljudi? Mi smo jedna vrsta; svi imamo istu strukturu. Funkcije i osnovne potrebe svih ljudi su identične. Pored toga, imamo već opisanu jednu duhovnu zajedničku osobinu: svi smo podložni istoj zabludi o lažnom identitetu.

Danas na planeti živi preko 8 milijardi ljudi. Gde nam je poreklo ako se vratimo generacijama unazad?

Turk, E., Vroomen, J., Fonken, Y., Levy, J., van den Heuvel, M. (2022): In sync with your child: The potential of parent-child electroencephalography in developmental research. Wiley. Developmental Psychobiology, Special Issue, 1-16. ↩