9. Samospoznaja kao prvi i najteži korak ka istini

Koje je najvažnije znanje koje treba steći? Zar to nije samospoznaja? Uveren sam da je duboko nepoznavanje naše prirode najveća katastrofa za čovečanstvo. Na koji način razmišljam? Kako nastaju moja osećanja i emocije? Zašto reagujem onako kako reagujem? Kada bi ljudi poznavali sebe, ne bi bili prevareni od strane drugih. Sa samospoznajom bismo znali ko smo, šta možemo da uradimo i da postignemo, a šta nam je nemoguće da postignemo. Ali nažalost, ljudi ne poznaju sebe. Nijedna škola niti univerzitet nas ne uče istini o nama samima.

Kada sam počeo da razgovaram sa pacijentima o njihovim životnim pričama, primetio sam da ljudi pogrešno procenjuju sebe. Iz njihovih priča je bilo lako videti da imaju lažnu sliku o sebi. Morao sam da se zapitam: da li i ja sebe vidim tako pogrešno? Jedna naša velika teškoća potiče od toga što ne poznajemo sebe. Samospoznaja može biti teška, ali bez obzira na to, neophodno je da razumemo procese u sebi kako bismo mogli da objasnimo bolest.

Možemo koristiti ogledala da bismo postigli samospoznaju. Za telo, to je ogledalo koje svi poznajemo. Da li ogledalo odražava stvarnost? Dobro ogledalo pokazuje tačan odraz. Ali šta je ogledalo za duh? Kako da shvatim ko sam kao osoba?

Važno je da sebe prepoznam po objektivnom standardu. Šta nam je dostupno za to?

Sredstva za samospoznaju

A. Telo: Već smo razmotrili strukturu ljudskog mozga, a posebno moždane kore. Uz pomoć nerava, koji povezuju čak i najsitnije delove celog tela, sve telesne funkcije se kontrolišu putem moždane kore. To je moguće samo zato što imamo duh. Duh i telo deluju zajedno kao pijanista i njegov klavir. Kroz misli i odluke, duh kontroliše i šalje električne struje u telo. Pošto organ nema izbora osim da uzme, mozak u svojoj funkciji kanala, prima ove struje i reaguje u skladu sa tim, tj. prenosi impuls telu tačno onako kako je naveo duh.

Prva fizička reakcija se odvija u limbičkom sistemu. Putem emocija, hormoni (hemija) u početnom ciklusu izveštavaju da li je misao koja je izazvala električni impuls bila prikladna za telo, ili ne. Emocije su uvek posledica misli, odnosno efekat. Emocije i misli stoga nisu paralelne. Na primer, misao straha nastaje nesvesno, a potom se kroz električne impulse i naknadno lučenje hormona u telu realizuje kao za telo opterećujuća emocija. To znači da su ljudi sami odgovorni za ono što doživljavaju kao emociju. Emocije su u krajnjoj liniji ogledalo našeg nesvesnog razmišljanja.

U slučaju pacijentkinje sa jakom glavoboljom (slučaj 5), emocije su se javile nakon što je promenila svoje ranije misli pune ljubavi prema svom dečku. Okidač je bila negativna informacija o dečkovoj nevernosti, koja nije zadovoljavala potrebe njenog duha. Žena je stoga počela da razmišlja o razočaranju, povređenosti, a takođe i o mogućoj osveti. Nakon što je primila informacije, njene misli više nisu bile slobodne, već zarobljene. Od trenutka kada je počela da razmišlja kompulzivno i tako bila zarobljena, donosila je odluke koje su u početku izazvale negativnu emociju u limbičkom sistemu kao netelesni impuls. Nakon kratkog vremena, glavobolje su se javile kao dalja reakcija.

Pošto telom upravlja duh, telo je onda i savršeno ogledalo za duh. Ono je objektivno i ne može lagati jer samo prenosi ono što mu je dato ili urađeno. Telo - kao ogledalo – može duhu otkriti istinu o sebi. A pošto se duh u osnovi može okarakterisati samo dvema informacijama - istinom ili lažima - telo pokazuje duhu da li on razmišlja istinito, ili sledi laž. Ovaj proces je važan objektivni standard koji pomaže duhu da prepozna svoju nesvesnu samoobmanu, a zatim je zameni istinom.

B. Zarobljeni duh: Sve dok čovek dobija informacije koje odgovaraju njegovim duhovnim potrebama, ostaje slobodan. Ne mora da reaguje negativno. Pošto se njegovim očekivanjima udovoljava, nema problema. Ali u trenutku kada drugi više ne čini ono što se od njega očekuje – ili ono što bi, iz sopstvenog ugla gledano, bilo ispravno – problem počinje.

Kada sam bio mali, moj deda je imao psa. Kada bi ga neko iznervirao, ujeo bi se za sopstveni rep i trčao u krug. To sigurno nije razumno postupanje – da čovek uništava sebe samo zato što drugi napravi grešku. Upravo to je, međutim, opšti proces kod svih pacijenata koje sam ispitivao. Čak i kada bih poznavao sve ljude na svetu, verovatno ne bih našao izuzetak. Neki pacijenti smatraju da imaju izbor da drugačije misle, da mogu da izbegnu ljutnju. Da li zaista mogu?

Slučaj 8

Pacijentkinja je nakon 35 godina braka saznala da je njen muž još od samog početka braka varao sa više žena na različitim mestima. Otprilike tri godine nakon što je to otkrila, došla je u moju ordinaciju sa više tegoba. Jedna od njih bila je poremećaj sna. Ispričala je: „Noću ne mogu da spavam. Tada se vozim automobilom i gledam zvezde, dok razmišljam kako da izađem iz ove situacije."

Da li je ova žena duhovno slobodna ili je zarobljena? Ko je drži zarobljenom? Žena je 35 godina bila srećna i zadovoljna sa svojim mužem. Tek kada je saznala za prevaru, u njoj je počeo proces razaranja. Ko može da joj pomogne, sve dok ne shvati da se sama uništava? Niko ne može to da učini. Ona misli da je postupak njenog muža taj koji je uništava. Ali postupak njenog muža joj nije naškodio dok ona o tome ništa nije znala. Time postaje jasno da nas može povrediti samo način na koji nešto opažamo i procenjujemo.

Kada sam shvatio da su svi moji pacijenti samodestruktivni, upitao sam se: Zašto to rade? Naravno, otkrio sam isti problem kod sebe. To pogađa sve ljude, jer su svi identični po svojoj funkciji. Dakle, u čemu je greška? Gde svi grešimo?

Obmana se sastoji u činjenici da se primljena informacija smatra istinom. Sve dok se informacija ne prepozna kao laž, ona za prevarenu osobu ostaje istina. Nevolja stoga nastaje samo zato što se laž prihvata kao istina.

C. Osnovni zakon prirode o uzroku i posledici: Pogledajmo naše obrasce odnosa. Imamo odnose sa majkom, ocem, supružnikom, decom, kućnim ljubimcima itd. Zašto imamo ove odnose? Zato što volimo te ljude i želimo da im nešto damo? Ili zato što želimo nešto da dobijemo od njih, naime da budemo voljeni? Zašto se žena sa glavoboljom uselila kod svog dečka? Zašto se neko ženi? Da li želi nešto da dâ ili da dobije? Uobičajeni odgovor je: „I jedno i drugo!" Da li je to istina? Iz zakona smo videli da davanje i primanje u isto vreme na istom mestu ne funkcioniše. To nije moguće. Ne možete ići napred i nazad u isto vreme.

Zabluda u čoveku nameće mu misao: ja sam zavisan od ljubavi i od postupaka i postojanja drugih ljudi. Da li je to zaista tako? Time se javljaju dva korena problema. Ili ljudi ne čine ono što mi smatramo ispravnim i što od njih očekujemo – ili to čine, ali umiru i time ih gubimo.

Sa tom, uglavnom nesvesnom mišlju o zavisnosti, sve osobe sa kojima ulazim u odnos postaju moji dužnici. Odnos započinjemo davanjem (barem tako verujemo), a ne uzimanjem. To je, međutim, u suprotnosti sa zakonom. U prirodi sve funkcioniše po principu: uzeti da bi se dalo. Čovek, međutim, misli da najpre daje, da bi potom uzimao ili dobio. Ljudski duh se u osnovi vara, jer veruje da sam od sebe najpre daje. Zato misli da mu drugi nešto duguju i da treba da mu vrate.

Zbog ove zablude, svi daju „prvi" i očekuju nešto zauzvrat – čak i ako misle da to ne očekuju. Ako se ništa ne vrati od druge osobe, negativne misli koje imate o njoj otkrivaju da nešto nije u redu.

Ukratko, imamo tri stvari koje nam pomažu da prepoznamo sebe:

1. Telo nam to pokazuje kroz naše emocije, disfunkcije, anksioznost i sve vrste bolesti.
2. Imamo zarobljeni duh sa beznadežnom perspektivom. Misli koje su stalne i ne daju ti mira.
3. Imamo osnovni zakon uzroka i posledice, koji predviđa da uzimanje dolazi pre davanja. Da samo pojedinac sâm može zadovoljiti svoje potrebe uzimajući sve što mu je potrebno u fizičkom i u duhovnom smislu spolja, predajući to dalje, tj. sprovodeći to u delo. Niko ne može piti, jesti ili misliti umesto drugog.