11. Tvorac ili stvorenje – Čovekov pravi identitet

Svi zahtevi mojih pacijenata prema roditeljima, partnerima, deci, braći i sestrama, prijateljima itd. ukazuju na uzdizanje jednog pojedinca iznad drugog. To znači da svi zahtevi proizilaze iz pretpostavke da druga osoba meni duguje ispunjenje mojih potreba. To je automatski čini mojim subjektom, koji mora biti dostupan da zadovolji moje potrebe. Na osnovu dobro poznate ljudske motivacije - egoizma i ponosa - video sam odakle dolazi ova tvrdnja o superiornosti.

Iza egoizma stoji uverenje: „Ja imam imovinu". To znači da nešto pripada meni lično. Ponos proizilazi iz stava: „Ja mogu da stvaram". To znači da mogu nešto da stvorim iz sebe i da to predajem dalje. Sa ovim stavom, ljudi uvek prvo daju i žele da dobiju nešto zauzvrat. Čak i ako svesno misle da to rade ne želeći da dobiju bilo šta zauzvrat, to se manifestuje kao samoobmana, na primer, ljudi se ljute kada im se ne kaže jednostavno „hvala".

Pošto se sve vrti oko ličnog gubitka i ta misao uništava telo neke osobe, pitao sam se da li osoba zaista može imati ličnu imovinu. Razgovarao sam sa mnogim ljudima o njihovim najgorim iskustvima. Neki su izgubili dete, ili je njihovo dete bilo zlostavljano. Iako je prošlo mnogo godina od događaja, roditelji su i dalje opterećeni i povređeni - a fizičke bolesti su se pojačale.

Gore smo opisali telo kao pomoć za samospoznaju, kao ogledalo. Sve što ga uništava, tj. čini ga bolesnim, ne može biti ispravno. Ovo važi i na duhovnom nivou, čak i ako duh veruje da je ispravno. Dakle, lični gubitak mora se smatrati pogrešnim principom, upravo zato što uništava telo i zarobljava duh. Pa odakle dolazi ova ozbiljna, sverazarajuća greška u mišljenju?

Duh mora da proceni svaki događaj. Ako on proceni dete kao svoje vlasništvo i ono umre, moguće kroz neki neprirodni događaj, onda duh uništava telo mislima o ovom nepovratnom i velikom ličnom gubitku, jer nema sposobnost da prihvati lični gubitak. On ne može da gubi. Ljudsko biće jednostavno nema sposobnost da kaže „da" ličnom gubitku.

Stoga se postavlja pitanje: da li je pravo na posedovanje nečega opravdano? Zašto čovek, čak i kada misli drugačije, ne može ništa da poseduje? Odgovor je jednostavan: zato što ne može ništa da stvori. Samo ako bi mogao nešto da stvori, to bi zaista bilo njegovo vlasništvo. Ali pošto sve - uključujući i čoveka - funkcioniše kao kanal, on ne može ništa da stvori. On može da učini da se stvari dese, ima sposobnost da sastavlja stvari, da ih rastavlja, da sklapa nešto lepo svojom maštom, da slika itd. Međutim, to nije isto što i stvaranje nečega, jer svaki rezultat ljudskog truda proizilazi iz onoga što već postoji, a ono što već postoji samo se sprovodi. Dete takođe dolazi kroz roditelje, ali ne od roditelja. U svojoj zabludi, međutim, čovek misli da može da stvara stvari - čak i život - i da dete dolazi od njega.

Tako bolest tela, zajedno sa zarobljenim duhom, dokazuje da čovek greši kada misli da nešto pripada njemu. Osnovni zakon prirode takođe dokazuje da ništa ne pripada samo sebi. Čovekova tvrdnja da pripada sebi, da njegovo telo i život pripadaju njemu lično, potiče od samoobmane koju moramo otkriti.

Druga ideja lažne motivacije duha kaže da on može da proizvede nešto samostalno. Koje od svojih potreba čovek misli da zapravo može sâm da proizvede? Hajde da ponovo pogledamo osnovne ljudske potrebe. Kiseonik jasno pokazuje našu zavisnost od okoline. Prema principu uzimanja da bi se dalo, ljudi moraju da dobiju kiseonik koji im je potreban iz vazduha. Isto važi i za vodu. Bez izvora vode, ljudi vrlo brzo umiru. Ljudi ne mogu da proizvode hranu, već je mogu pripremiti samo ako su je prvo uzeli iz prirode.

Osnovna potreba za ljubavlju ne može se poreći kao takva. Sve u ljudskom životu vrti se oko ljubavi. Zato je važno pitati se odakle dolazi ljubav. Trebalo bi da budemo jasni u vezi sa ovim: Ako je ljubav potreba duha, ona može biti samo pitanje informacije. Duhovne potrebe poput ljubavi, pravde, slobode i bezbednosti su duhovne informacije. One nisu energija u smislu elektromagnetnog talasa, već su čisto duhovne informacije izražene rečima ili slikama. One nisu merljiva ili opipljiva energija. Tek kada ih duh obradi, one se prevode odlukama duha u moždanoj kori u specifične električne impulse (energiju) koji se mogu fizički meriti u telu i na telu.

Može li čovek sam da proizvede ljubav, dakle duhovnu informaciju koja mu je neophodno potrebna? Da li je on stvaralac informacije ili njen korisnik? Na fizičkom nivou ne sumnjamo da se sredstva samo koriste, ali ne i stvaraju. To isto moramo da razumemo i na duhovnom nivou: u duhu obrađujemo informacije, isto kao što telo obrađuje hemijske supstance. Možemo primetiti da su se mediji mogli tako snažno razviti samo zato što duh neutoljivo vapi za informacijama. Od veoma ranog uzrasta, dete sedi fascinirano ispred ekrana i upija informacije. Ako roditelji danas žele da utišaju svoju decu, to mogu veoma dobro da urade pomoću mobilnog telefona ili drugog ekrana. Deca čak mogu iznenađujuće dugo da izdrže bez hrane.

Zbog greške koja obitava u duhu, ljudi misle da zapravo mogu da generišu informacije – uključujući tu i ljubav. Skoro svi moji pacijenti kažu „da" na pitanje da li mogu sami da proizvedu ljubav kao takvu. Ako bi to bio slučaj, onda ljubav ne bi bila osnovna potreba. Tada bi svako imao svoj izvor u sebi, gde može da proizvede ljubav i da živi od nje. Međutim, činjenica da svako traži ljubav i pre svega želi da ga neko drugi voli, pokazuje da nema ljubav u sebi. Prema zakonu, ljubav prvo mora biti apsorbovana, obrađena i preneta dalje. U kanalu postoji samo promet, ali ne i proizvodnja osnovnih elemenata. Kanal samo prenosi nešto što je prethodno apsorbovao i obradio. Ljudi ne mogu da stvore ništa novo. Moramo da shvatimo da čak i kada gradimo kuće i avione, ne stvaramo ništa novo, već sklapamo stvari od postojećih materijala. Naš um je obdaren mnogim izvanrednim sposobnostima, ali nije moguće da stvorimo čak ni jedan osnovni element ni iz čega.

Čovekovo (lažno) uverenje da može posedovati ili čak stvoriti nešto, mora poticati iz nekog izvora. A ta polazna tačka je njegov identitet. Ko sam ja? je ono što um koristi za obradu svih informacija.

U našem svetu postoje samo dva identiteta koja su fundamentalno moguća. Ili je čovek stvorenje, tj. kanal, ili je stvaralac, tj. izvor i stoga Bog. Dakle, šta ljudski duh smatra da jeste? Ili veruje: „Ja sam stvorenje" ili veruje: „Ja sam stvaralac", tj. bog.

Tvorac je sistem koji postoji sam po sebi. On nema potrebe, jer je On izvor. On je uzrok svega i stoga izvor, jer izvor nema uzrok, inače bi istovremeno bio i posledica. Ovaj izvor je u sebi zatvoren i ne zahteva primanje – tvorac nema potrebe. On iz sebe samog snabdeva i opskrbljuje sve u svom stvaranju.

Nasuprot tome, stvorenje je po svojoj prirodi oblikovano kao kanal. Ono najpre mora da prima da bi moglo da daje. Time svako stvorenje, bez izuzetka, mora biti ustrojeno kao otvoren sistem i potpuno zavisno. A gde se u svemu tome nalazi čovek? Bez sumnje, čovek funkcioniše kao kanal i jeste stvorenje. Na telesnom nivou to je svakome lako prihvatljivo, ali na duhovnom nivou čovek ne uviđa svoju zabludu.

Ljudski duh, u svojoj zabludi, misli da je bog. Međutim, svaki pacijent sa kojim razgovaram o tome odmah kaže: „Doktore, nikada ranije nisam tako razmišljao!" Ovo možda važi čak i za svesno razmišljanje. Ali morao sam da shvatim da u svojoj praksi imam samo „bogove" kao pacijente. Uvek su zahtevi pacijenta prema njegovim bližnjima ti koji ga dovode do patnje i, kao rezultat toga, do bolesti. Bez tih zahteva, duh bi bio slobodan, a samim tim i telo bi bilo slobodno od bolesti.

Kao lekar, suočavam se sa izazovom da pacijentu dokažem da u sebi misli da je bog. Čak i ako se to dešava samo nesvesno ili ako se to ne shvata, činjenica je da svaki problem koji ljudi imaju, proizilazi iz činjenice da sebe uzdižu iznad drugih.

Postoje jasni dokazi da čovek misli: „Ja sam Bog". Čovekov unutrašnji stav se može videti u njegovom ponašanju. Postoji vršenje moći nad drugima. Čak i u materici, osoba počinje da vrši moć nad drugima. A sledeća borba za moć počinje pri rođenju. Ko je jači, majka ili dete? Vršenje moći proizilazi iz ideje da je jedno biće više od drugog. Ako sam ja na istom nivou kao i druga osoba, onda ne razmišljam o težnji ka moći. Ako mi druga osoba ne donosi nikakvu dobit, ili ne može da smanji moj gubitak, onda ne moram da vršim moć nad njom.

Možda ste čuli za čuveni eksperiment u kome je nekoliko studenata proglašeno zatvorenicima, a drugim ispitanicima, kao čuvarima, data potpuna moć nad zatvorenicima. Za kratko vreme od normalnih ljudi postale su zveri. Test je morao biti prekinut posle nekoliko dana, jer su čuvari počeli da muče i zlostavljaju zatvorenike bez ikakvog razloga.¹ Svako ko dobije moć menja svoje ponašanje, pre ili kasnije zloupotrebljava moć i ne želi više da je se odrekne. Samo ako neko uspe da se oslobodi zablude o lažnom identitetu, moći će, kada dobije autoritet, ispravno da upravlja moći.

Vršenje kontrole nad drugima otkriva vaš unutrašnji stav. Niko ne voli da ga drugi kontrolišu. Ipak, mnogi ljudi teže kontroli nad drugima - na veoma različite načine. Jedna osoba instalira kameru u automobilu svoje žene kako bi bila sigurna da ga ona ne vara. Drugi kontrolišu mobilni telefon svoje partnerke ili deteta. Naravno, svi žele dobro, ali dobro za sebe.

Ljudi se takođe postavljaju kao sudije i vole da sude o ponašanju drugih. Ko je merilo za njihov sud? Samo njihova sopstvena ličnost, naravno.

Ljudi zahtevaju različite oblike obožavanja. On veruje da ima pravo na pohvalu, zahvalnost, poštovanje ili priznanje od onog drugog. Zato to i očekuje i zahteva.

Imao sam pacijenta koji je u jednom restoranu organizovao veliku proslavu. Kada je kod kuće pregledao već plaćen račun, primetio je da mu je vlasnik obračunao oko 200 DM (nemačkih maraka) manje nego što je trebalo. Želeo je da postupi ispravno i zato je sledećeg dana doneo vlasniku restorana ostatak novca.

Kada je moj pacijent došao kod vlasnika i doneo ostatak novca, njegova žena i on popili su sok. Smatrao je da taj sok ne mora da plati, jer je vlasniku ionako dobrovoljno dao 200 DM. Međutim, kada je vlasnik tražio 5,80 DM, pacijent je reagovao ljutito i narednih 15 godina više nije odlazio u taj restoran.

Zašto je, dakle, moj pacijent doplatio toliko novca? Da li je to uradio uzalud? Zašto je želeo nagradu za svoju dobrotu? Ako nije bog, da li mu je vlasnik išta dužan zbog njegove iskrenosti?

Najjasniji dokaz da čovek misli da je Bog leži u činjenici da on navodno daje pre nego što uzme. Bog nema potrebe, on samo daje. Čovek je kanal; on uvek mora da uzme pre nego što dâ. Ako se dešava obrnuto, onda on navodno mora biti bog, inače ne bi delovao na ovaj način.

Postoji još jedan pristup koji otkriva našu opasnu fundamentalnu grešku. Može se videti u raznim ideologijama opisanim u toliko knjiga. Jedan primer je religija. Sve vodeće religije uče verovanje u kojem ljudi vrše moć ili prinudu, što ih zatim pretvara u bogove. Svaki sistem koji vrši prinudu nad ljudima² i diktira šta moraju ili ne smeju da rade, zasnovan je na ovoj zabludi.

Postoje i pogledi na svet kod ateista, humanista i komunista. Sve ove filozofije imaju jednu glavnu zajedničku stvar: verovanje da su ljudi duhovno nezavisni. Kao posledica toga, to znači da ljudi sami proizvode svoju ljubav i duhovne potrebe. Njihova greška se otkriva u vreme kada nastanu njihove potrebe, kada se ovi ljudi slome jer im umre žena ili dete. To pokazuje da su sve, samo ne duhovno nezavisni. Njihova ideologija se zasniva na perspektivi boga – ali kada bi zaista bili bogovi, morali bi biti duhovno nezavisni.

Veliki deo nauke se takođe zasniva na jednoj dubokoj zabludi, naime na teoriji evolucije. Ona čini osnovu za verovanje nauke da više biće može nastati iz nižeg bića, sve dok postoji dovoljno vremena i sastojaka da se to desi. Čovek, kao najviše biće u ovom sistemu mišljenja, neizbežno je onda bog.

Ako ostavimo po strani sve pojedinosti, u osnovi svih ideologija, religija i svetonazora postoji zajednički lažni koren. U krajnjoj liniji, sve su to samo grane i grančice na jednom istom drvetu. Koren je unutrašnje uverenje čoveka: „Ja sam Bog". I ljudi se ponašaju na potpuno isti način, svako sebe smatra boljim, veštijim ili pametnijim od drugog. Svi su u konkurenciji jedni sa drugima. Ljudi sude drugim ljudima, žele da ih kontrolišu i potiskuju, čak do tačke nasilja, rata i ubistava.

Situacija nije ništa bolja unutar religija, pa ni u hrišćanstvu. Svako sebe smatra bogom i ponaša se u skladu sa tim. Vi sebe vidite višim od svog bližnjeg. Posledice su podjednako loše kao i za nereligiozne ljude. Mnogi ratovi su bili vođeni zbog čisto verskih pitanja.

Gore navedena ponašanja, kao i ideologije čoveka, dokazuju da se on smatra nečim više od običnog stvorenja. Kada bi bio u istini o sebi – koju razum i vidljive činjenice ne mogu da poreknu – tada ne bi postojali nadmenost, želja za vlašću, takmičenje, odmeravanje snaga, prinuda i nasilje.

Jedino rešenje za osnovni ljudski problem jeste prepoznavanje pravog identiteta. To bi uvek vodilo ka jedinstvu i miru. Ako čovek misli: „Ja sam stvorenje", onda ima mesta i prostora za svakoga. Nacionalnost, različite sposobnosti, boja kože, različite veličine, odeća, ukusi i različiti zadaci, ne bi izazivali napetost, poređenje, ili sukob. Svako bi sebe video ravnopravno sa svojim bližnjim. Niko ne bi tvrdio da zna bolje, ili da može bolje. Ne bismo bili u stalnoj konkurenciji jedni sa drugima. Samo bogovi moraju da mere i upoređuju sebe jedni sa drugima. Ne bi bilo borbe za moć između stvorenja, niko ne bi morao da sudi drugima. Takođe ne bi bilo potrebe za kontrolom. Ne bi bilo nasilja, ubistava, ili rata. Rešenje svih problema je, dakle, pravilno razumevanje pitanja: Ko sam ja zaista?

Ako ja živim u identitetu: „Ja sam stvorenje", onda se pridržavam zakona. Kao stvorenje, znam da ne mogu ništa da proizvedem i da nemam nikakvu imovinu. Pre nego što dam, moram prvo nešto da uzmem. Ovo se odnosi i na fizičke potrebe, kao i na ljubav (kao zbir duhovnih potreba). Ako ništa ne zadržavam za sebe već to predajem dalje, uvek imam korist, jer moja korist leži u davanju. Kad god imamo misli o ljubavi prema našim bližnjima, ispunjeni smo i osećamo se dobro!

Zato je samospoznaja toliko važna. Svi se obmanjujemo zbog urođene laži o sebi. Ova laž se sastoji od lažnog identiteta. Verujemo da smo neko ko nismo i nikada ne možemo biti. Ovo počinje začećem i nastavlja se do smrti. Poreklo svih negativnih stvari je samoobmana i uzdizanje jednog iznad drugog. Istina je da ne možemo a da se ne rodimo sa ovom laži. Ali čim uočimo i prepoznamo zabludu, trebalo bi da tražimo rešenje kako da je se oslobodimo. Jer ako je zadržimo, ta zabluda će nas neizbežno uništiti.

Problem čoveka stoga leži u njemu samom, a ne izvan njega. Zato ne možemo da pronađemo rešenje izvan sebe samih. Zakoni, državna i crkvena pravila, ne mogu rešiti problem. Svaka osoba je svoja individua i stoga svoj problem može rešiti samo u sebi. Međutim, teškoća leži u prepoznavanju da imate unutrašnji problem. Sve dok grešite i uvek tražite problem izvan sebe, nikada zapravo nećete pronaći rešenje.

---

1. Banks, C. W., Haney, C., Jaffe, D., Zimbardo, P. (1971): The Stanford Prison Experiment: A Simulation Study of the Psychology of Imprisonment. Conducted August 1971 at Stanford University ↩

2. Nasuprot tome, ukazana posledica ne može se poistovetiti sa prinudom, jer ne primorava čoveka na promenu, već mu (samo) pokazuje njegove granice i posledice njegovog ponašanja. ↩