8. Laž koja nas stalno prati

Kada sam počeo da razgovaram sa svojim pacijentima, primetilo sam da svi dele jedno unutrašnje uverenje: treba mi ljubav. Izgleda da ljudi misle da će „biti voljen" zadovoljiti njihovu potrebu. Sve priče mojih pacijenata su se na ovaj ili onaj način vrtele oko ljubavi, uvek oko iste misli: nisam voljen.

U nastavku bih želeo da opišem neke slučajeve iz stvarnog života koji ilustruju očekivanje da budemo voljeni.

Slučaj 6

Mlada pacijentkinja već tri dana nije mogla da guta i jede. Međutim, nisam mogao da utvrdim nikakve fizičke nepravilnosti. Žena je bila u braku dve godine. Njen najveći problem bio je štedljiv stav njenog muža. U početku nije želeo da ide ni na medeni mesec, ali ga je ona jedva ubedila da ipak otputuju. Po dolasku u hotel, te večeri, mlada žena se doterala i očekivala je da će je muž odvesti na večeru. On je, međutim, rekao: „Hajde, idemo u supermarket da kupimo nešto za jelo." Nije baš romantično, zar ne?

Dakle, žena je udata za škrtog čoveka koji štedi gde god može. Još na medenom mesecu pokušala je samoubistvo u hotelskom bazenu. Nešto se ponovo dogodilo pre njene posete meni, što je pokazalo da se njen muž u poslednje dve godine nije promenio.

Svi problemi ljudi, proizilaze iz činjenice da misle da ih drugi ne vole. Zašto se majka ljuti kada joj sin ne pere sudove? Da li je majka nervozna jer ona sâma ne može da opere sudove? Ona to radi već mnogo godina. Nervira se jer podsvesno misli da je sin ne voli i ne ceni je, u suprotnom, ne bi ostavljao sudove. Skoro sve knjige o odnosima kažu: „Morate biti voljeni, to je davanje i uzimanje." Ova laž da neko drugi treba da bude tu za nas ili za naše potrebe, prati nas kroz ceo život i otežava nam ga.

Ova greška dovodi do još jedne laži: „Drugi ne smeju da mi učine ništa loše." To znači da drugi ne smeju da me lažu, varaju, tuku, kradu od mene itd. U svojoj praksi, imao sam jedan posebno upečatljiv primer ovoga.

Slučaj 7

Pacijentkinja je bila veoma ljuta na svog muža, jer je znala da ima ljubavnu aferu. Uporno mu je to prebacivala, a on je to sve vreme poricao, sve dok jednog dana ipak nije priznao aferu i poželeo da se razdvoje. Pacijentkinju je manje ljutilo to što je on našao drugu ženu, a više to što ju je toliko dugo lagao. Pitao sam je: „Ko ste vi da vam vaš muž duguje iskrenost?"

Ili uopšteno: ko sam ja da mi iko bilo šta duguje? Da li drugi smeju da me lažu i varaju? Da me udare ili da mi nešto ukradu? Pa, smeju, iako time svakako krše zakone države. U trenutku kada ne mogu da podnesem postupke drugoga, tj. kada drugome oduzimam pravo da čini ono što želi, ja samoga sebe zarobljavam i ne osećam se dobro.

Dva jednostavna pitanja jasno pokazuju koliko se nelogično procenjuje ljubav drugih ljudi. Kada pitam svoje pacijente: „Može li neko da misli umesto vas?", svi oni tačno odgovore sa „Ne".

Ali, ako postavim pitanje malo drugačije: „Da li vam je potrebno da vas neko voli?" Svi odgovaraju „Da!" To nije logično. Ako mi je zaista potrebno da me neko voli, onda neko drugi mora biti u stanju da o meni razmišlja sa ljubavlju. Dakle, odgovori mojih pacijenata na ono što je zapravo isto pitanje su kontradiktorni. Ljudi često nisu ni svesni koliko su protivrečna njihova shvatanja o mislima drugih osoba.

Zašto svaki čovek želi da bude voljen? I zašto je svaki čovek uveren, čak i kao odrasla osoba, da je na neki način oštećen ako ga majka u detinjstvu nije volela?

Pacijent, stariji od 40 godina, izmakao se kada sam hteo da mu pogledam u uši. Pitao sam ga zašto ima takav strah. Čovek je odgovorio: „Zato što me roditelji nisu voleli!" Da li čovek sa 40 godina zaista ima strahove zato što ga roditelji nisu voleli? Ne uviđamo da ono što drugi ljudi rade ili ne rade nema odlučujući značaj za zadovoljavanje naših potreba. Jedino ono što mi sami činimo jeste presudno za naše potrebe i za naš život.

Ideja da moram biti voljen da bi moje duhovne potrebe bile zadovoljene je laž, jednostavno zato što je nemoguća. Niko ne može zadovoljiti fizičke i duhovne potrebe druge osobe. Naše telo otkriva ovu samoobmanu kroz negativne emocije i bolest.

Na telu najjasnije možemo videti da li misao potiče iz istine ili iz laži. Telo se ne može prevariti; ono doduše reaguje sa određenim tolerancijama, ali samoj reakciji nema alternative. Našem telu je, između ostalog, potrebna električna energija da bi funkcionisalo. Taj strujni impuls pokreće ljudski duh. Međutim, i duh ima sopstvene potrebe koje najpre mora da zadovolji. Duh je sam po sebi prazan pre nego što primi informacije. Za ispunjenje naših potreba pri tome treba odgovoriti na tri pitanja: Ko?, Kako? i Odakle?

Ko je odgovoran za punjenje mog stomaka? Samo sam ja 100% odgovoran, jer niko drugi ne može da jede umesto mene. Jesti znači zadovoljavati potrebe tela za hranom onim što ste prethodno uzeli iz prirode. Jedemo po zakonu života; prvo moramo uzeti da bismo mogli dati.

Hajde sada da pređemo na duhovni nivo. Ko je odgovoran da moj duh dobije dovoljno ljubavi? Ko je odgovoran da on bude „nahranjen"? Kao i sa fizičkim potrebama, to sam 100% ja. Kako da postupim u vezi sa ovim? Struktura ljudskog bića nam pokazuje da su misli o ljubavi prema bližnjem neophodne za generisanje pravog električnog impulsa za telo. Međutim, ove informacije prvo moraju biti apsorbovane da bi se prenele dalje.

U zabludi svog uma, međutim, čovek ne vidi da postoje i dve radnje u ljubavi. Oni misle da je ljubav samo davanje. U stvarnosti, međutim, postaje jasno da ako ne mogu da pružim misli o ljubavi drugoj osobi jer one ne zadovoljavaju moje potrebe, na kraju primam informacije od nje i vraćam tačno ono što sam primio. Ako je druga osoba neharmonična ili ljuta, onda ću i ja biti. Ako je druga osoba puna ljubavi, onda obično odgovaram sa ljubavlju i osećam se dobro zbog toga. Jer sve dok imam misli o ljubavi, električni impuls koji one pokreću odgovara mojim fizičkim potrebama i neće mi nauditi.

Princip uzimanja i davanja važi i za misao. Misao o ljubavi je davanje. Odakle mogu pre toga da je dobijem? Zašto jednostavno ne mogu da imam takve misli o onima koji me ne vole? Zato što je duh duboko i čvrsto u zabludi da je njegova potreba zadovoljena samo ako mu druga osoba nešto dâ. To znači da smo svi fiksirani na postupke drugih.

Reči nisu uvek odlučujuće. Čak i reči poput: „Volim te" mogu dovesti do besa i stresa ako ih izgovori neko ko me je juče udario. Kako tada reagujete i kako se osećate? Izgovorene su tako lepe reči. Ako reči nisu uverljive čovek reaguje mislima bez ljubavi. Time nastaje električni impuls koji izaziva negativnu emociju. To pokazuje da osećanja ne nastaju iz onoga što drugi čini, već isključivo iz naše sopstvene reakcije na to. Pa zašto onda (obično) ne mogu pozitivno da reagujem na negativno ponašanje druge osobe? Zašto nisam u stanju da ostanem objektivan, već moram da se uznemirim i da se osećam loše? Zato što nas greška u našim srcima tera da nesvesno verujemo da nam druga osoba nešto duguje - ako ne ljubav, onda barem ljubaznost.

Međutim, ideja da moramo biti voljeni nije funkcionalna, zakon je isključuje. Funkcija koja se tiče mene samog ne može se odvijati van mene. Niko ne može nešto dati nekome ako to ne primi. Svi mi imamo uticaj na druge i, obrnuto, drugi ljudi imaju uticaj na nas. Međutim, da li će neko reagovati na „harizmu" druge osobe potpuno zavisi od njega. Šta god da vam se nudi - dobro ili loše - ako to ne prihvatite, ništa se neće desiti.

Prema zakonu uzimanja i davanja, moram negde uzeti ljubav pre nego što je mogu preneti dalje. Ako ne mogu da volim osobu koja mene ne voli, jedna stvar postaje jasna: ta osoba je zapravo ona od koje uzimam ili želim da primim ljubav. Dakle, koristim je kao izvor ljubavi.

Ako razumemo strukturu ljudskog bića, onda nam zakon daje apsolutnu i pouzdanu meru uzroka i posledice. Sa osnovnim zakonom svih funkcija u univerzumu i sa strukturom ljudskog bića, skoro sve stvari u životu mogu se kategorizovati i objasniti zašto se dešavaju ili ne. Ljudi imaju prednost što mogu da razmišljaju. To im omogućava da primete stvari o sebi i da razmišljaju o njima.