18. Oslobođenje čoveka od urođene potrebe

Sa načinom na koji je čovek stvoren, postaje jasno da oslobođenje mora biti lično za svakog pojedinca. Duh može da kontroliše sebe samo iznutra, i stoga samo pojedinac može da primeni novi život koji je stvorio Bog. Dostupan je kao lek ili sredstvo za isceljenje, ali ga može uzeti samo pojedinac. Međutim, ako ga osoba ne primi kroz veru i ne učini ga svojim životom, onda je stvaranje novog života od strane Boga za njega lično bilo uzaludno.

Oslobađanje i izbavljenje od urođene zablude moguće je samo u saradnji s Bogom. Bog je stvorio sredstvo, a primena je na pojedincu. Time sam čovek snosi odgovornost da li će biti oslobođen. Niko drugi ne može umesto njega učiniti bilo šta u njemu, osim njega samog. Međutim, za to je potrebna određena sposobnost samospoznaje, svest o zakonima prirode i uvid u duhovnu zavisnost od Boga, kako bi se to ostvarilo.

Želeo bih na osnovu svog ličnog iskustva da objasnim proces prihvatanja novog života kroz veru.

Još od detinjstva imao sam ideju da će srećna porodica biti ispunjenje mog života. Zato sam se oženio u mladosti, kako bih brzo ostvario taj san. Međutim, stvari su se odvijale drugačije nego što sam očekivao.

Moja prva duhovna potreba je harmonija. Dakle, moja očekivanja od moje žene bila su prilično velika da bih mogao da zadovoljim ovu želju. U suštini, postojale su tri potrebe koje sam očekivao da moja žena ispuni:

1. Želeo sam da me razume. Da razume moja najdublja osećanja i da na njih reaguje.

2. Želeo sam da me sasluša kada budem imao nešto da kažem. Međutim, ona je već sve znala bolje i nisam dobio priliku da progovorim.

3. Ovo mi je bila jedna naročita želja, naime da se ona osmehne ujutru kada se probudi. Kao osoba kojoj je potrebna harmonija, živeo sam od njenog osmeha.

U zabludi svog srca, činilo mi se prirodnim da moja žena treba da zadovolji te potrebe. Međutim, pošto se moja očekivanja nisu ispunila, bio sam nesrećan u vezi. Odrastajući kao hrišćanin, naučio sam da brak nije nešto što se može napustiti po volji, već je doživotan. Zato sam se pomirio sa ovom situacijom, a da je nisam u sebi prihvatio.

Kada si nesrećan, pokušavaš da zadovoljiš svoje potrebe na druge načine. Tako sam postao zavisan od filmova, interneta i sporta. Što sam bio nezadovoljniji svojom ženom, zavisnosti su postajale jače.

Istovremeno, bio sam veoma aktivan u svojoj crkvenoj zajednici, jer sam od detinjstva želeo da budem pastor. Uključivao sam se gde god sam mogao, ne znajući da su te aktivnosti takođe samo pokušaj da ispunim svrhu svog života. Međutim, nigde nisam nalazio zadovoljstvo. Moj posao lekara na klinici, moje aktivnosti u crkvenoj zajednici, kod kuće sa porodicom - ništa od toga me nije ispunjavalo. Moja očekivanja od moje okoline nisu bila ispunjena. Nisam imao pojma zašto sam bio tako nesrećan, ambiciozan i nemiran.

Dakle, krajem 2002. godine, nakon što sam završio specijalističke studije, došao sam do zaključka da mi je potrebna pauza i odlučio sam da uzmem godinu dana odsustva. Želeo sam da poboljšam svoju porodičnu situaciju kako bi brak mogao da opstane.

Da bi slika naše porodice krajem 2002. godine bila potpunija, treba pomenuti još jedan važan aspekt. U našoj crkvenoj zajednici 1998. godine došlo je do raspada jedne porodice sa šestoro dece. Pojavilo se pitanje šta će biti sa napuštenom decom uzrasta od 7 do 17 godina. Pod Božjim vođstvom, doneli smo brzu odluku da ih primimo u našu porodicu i postali smo hraniteljski roditelji šestoro dece. Ta situacija je bila naporna, ali za mene veoma ispunjavajuća. Voleo sam decu i provodio mnogo vremena sa njima u raznim zajedničkim aktivnostima.

Ova nova situacija, iako me je obogaćivala, ipak me nije činila srećnim. San o ženi koja bi me usrećila bio je stalno u mojim mislima. Ali pošto nisam želeo da se odreknem dece, uzeo sam krajem 2002, ovu godinu pauze. Želeo sam da iskoristim sva raspoloživa sredstva da budem srećan u porodici. Odlučio sam da budem odgovorniji prema svojoj ženi, kako bi se ona promenila i kako bismo mogli da nastavimo kao porodica.

Međutim, plan nije uspeo. Posle prvih nekoliko meseci 2003. godine, došao sam do zaključka da ne mogu da promenim svoju ženu. Nakon ideja koje sam imao u to vreme, nisam imao drugog izbora nego da se razvedem i potražim drugu ženu koja bi me usrećila. U svojoj nevolji, bio sam spreman i da se odreknem usvojene dece, samo da bih konačno bio srećan. Imao sam tada 39 godina i mislio sam da, ako to ne uradim sada, biću nesrećan do kraja života.

Napravio sam novi plan da se raziđemo na kraju školske godine. Raskinuo sam ugovor o zakupu kuće u kojoj smo živeli sa decom. Deca, koja su još uvek bila maloletna, bi se uselila kod svoje majke, ja bih se uselio kod moje majke, a moja žena bi takođe mogla da se useli kod svojih roditelja. Dakle, svi bi bili zbrinuti i imali bi gde da borave.

Još pre nego što je plan za razdvajanje u leto 2003. godine nastao, planirali smo put u SAD kako bismo posetili porodicu u kojoj su supružnici bili i bračni savetnici. Put je bio unapred rezervisan i iako je moja odluka o razdvajanju već bila čvrsta, otputovali smo u dogovoreno vreme. Nakon oko trosatnog bračnog savetovanja 1. juna 2003. godine, u kojem sam svoju poziciju odlučno branio i nisam želeo da prihvatim pomirenje, javila mi se misao koja je glasila: „Ako budeš pazio na moje zapovesti, ja ću se pobrinuti za tvoje potrebe."

Bila je to neobična misao koja me je u početku obradovala jer mi se pružila perspektiva da mogu da budem srećan. Međutim, kada sam dalje razmišljao o tome, shvatio sam koji je uslov za zadovoljavanje mojih potreba: „Držite se zapovesti". Kao hrišćanin, znao sam 10 zapovesti iz detinjstva, a u mom slučaju važila je 7. zapovest, koja je glasila da se brak ne raskida.

U sebi sam se razmišljao da sam bio veran porodici 20 godina, barem fizički, ali nisam bio srećan. A sada treba da ostanem u porodici da bih bio srećan? Nisam ovo razumeo i zato sam prestao da razmišljam o tome.

Nedelju dana kasnije sedeli smo sa porodicom bračnih savetnika kako bismo se oprostili. Bilo nas je desetoro u jednoj prostoriji: moja supruga i ja sa troje naše hraniteljske dece uzrasta 14, 16 i 18 godina, kao i porodica savetnika sa njihovo troje dece sličnog uzrasta. Trebalo je da to bude kratak razgovor o vremenu koje smo proveli zajedno.

Tokom tog razgovora, otac porodice mi se obratio i iznenada pitao: „Da li si odlučan…" Kada sam to čuo, bio sam uveren da me pita da li sam odlučan da se razdvojim od porodice, jer sam to do tada jasno komunicirao. Ne čekajući kraj pitanja, glasno i jasno sam odgovorio: „Da".

Međutim, njegovo pitanje je zapravo bilo postavljeno suprotno: „Da li si odlučan da ostaneš sa svojom porodicom?" Moj glasni i jasni „da" nije mogao da se ne čuje. Deca, kao i ja, bili su iznenađeni, jer su znali da sam bio odlučan za razdvajanje, a ne za ostanak. Našao sam se u neprijatnoj situaciji iz koje mi je trebalo rešenje. Rekao sam „da" nečemu što zapravo nisam mislio.

Imao sam samo izbor da odmah povučem „da", ili da ga prihvatim. Ne znam šta me je navelo da podržim „da" za ostanak sa porodicom, ali sam to učinio u sebi. U tom trenutku, Božje obećanje se ispunilo da će moje potrebe biti zadovoljene, ako ostanem sa porodicom.

Ne mogu da objasnim kako se to dogodilo, ali moja velika želja da budem voljen od strane žene je nestala. Moje opsesije i moj nemir su odmah prestali. Stekao sam unutrašnji mir koji me od tada nije napustio. Sve zavisnosti koje su me pratile u mojoj nesreći i protiv kojih sam se do tada bezuspešno borio, nestale su. Do danas, više od 20 godina kasnije, nisu se ponovo pojavile.

Iskustvo je bilo toliko snažno da ga zapravo ne mogu u potpunosti opisati. Moj čitav unutrašnji život se promenio, kao da sam bio oslobođen iz unutrašnjeg zatvora. I moje telo je na to reagovalo: izlečen sam od dugogodišnjih bolova u leđima. Moja migrena, koju sam imao od 15. godine, od tada je nestala.

Ovo iskustvo smatram razmenom života. Odustao sam od svog starog života, koga je karakterisalo pogrešno shvatanje da me neka druga osoba mora usrećiti, i primio sam u svoje srce Novi Život koji je Bog stvorio u svom Sinu. To me je povezalo sa Izvorom ljubavi i mira i tako su moje potrebe mogle da budu zadovoljene.

U vremenu pre ovog iskustva, ponekad sam imao velike sumnje u vezi sa tim da li Bog zaista postoji ili ne. Nisam mogao da Ga shvatim i ponekad sam se pitao gde je On. Međutim, ovo iskustvo mi je bilo jasan pokazatelj da On postoji i da je On Izvor sve sreće.

Da bi uklonio moje sumnje jednom zauvek, On mi je u sada već 20 godina dugom iskustvu u praksi, dao i nepobitne dokaze Svog postojanja. Čovekova duhovna želja za ljubavlju, slobodom, pravdom, bezbednošću itd, može biti zadovoljena samo sa Njim i od Njega. Ispunjenje naših duhovnih potreba svakako se ne dešava preko, ili kroz druge ljude, ili bilo gde u prirodi. Nemoguće je da imamo očigledne potrebe, za koje ne postoji način i izvor iz kojeg se one mogu zadovoljiti. Bog je uredio tako da samo On može da ispuni duhovne potrebe čoveka.